Čovek sa balkansko-kapitalističko-izrabljivačkim načinom razmišljanja

13

Šta vi očekujete od firme u kojoj počnete da radite?

Mnogo dobro pitanje, zar ne?

Kad već pišem o nenormalnosti...

Neko vreme sam proveo u potrazi za poslom. Susretao sam se sa raznim firmam, manje ili više izrabljivačkim. Već prilično istreniran, o mogućim pitanjima, pitali su me manje više slične stvari. Ali sam zapazio jednu stvar. A to je da veoma veoma malo, skoro nijedna firma, ne stavlja akcenat na zadovoljstvo radnika koji rade u njoj.

Rad u svakoj firmi ima nekih benefita, očiglednih ili manje očiglednih, međutim svest naših poslovnih ljudi, u tom smislu, je na izuzetno niskom nivou. Na neki način to mogu da razumem. Mi smo siromašna zemlja. Kod nas se ljudi uglavnom zapošljavaju preko veze ili iz očaja se učlanjuju u razne političke organizacije, ne bi li dobili bar neki posao. Gde je tu uopšte svest o zadovoljnom radniku?

Pa na dnu. Kao i naše društvo. 

Na jednom razgovoru za posao postavljeno mi je jedno jako dobro pitanje. Ono je glasilo ovako: Šta vi očekujete od firme u kojoj počnete da radite?

Ja nisam pominjao platu (bar ne u tom delu razgovora), nisam pominjao benefite koje ta firma nudi svojim zaposlenima, već sam rekao da je najvažnija stvar radno okruženje, radna organizacija u firmi, jer samo čovek koji je zadovoljan svojim radnim mestom, može da pruži više dok radi, biće mu lakše da se fokusira na posao, ukoliko ima kontakt sa klijentima, biće ljubazniji, ukoliko ima kontakt samo sa kolegama, bolje će se ophoditi prema njima, biće više kolegijalan.

U 90% firmi, na koje naiđete, ovo pitanje koje je meni postavljeno,(ako ga uopšte i postave), postavljaju jer im je neko rekao da je mnogo kul da ga postave i da će tako delovati ozbiljnije. Iako je naravno mrtvo slovo na papiru. Jer 90%, gleda na radnika kao na potrošnu robu, koja će da im služi neko vreme, i donosiće im pare. 

Kad primete da se roba istrošila, da im više ne služi kao ranije, samo će da je zamene novom, obećavajući rad u "dinamičkom poslovnom okruženju, u kojem će naravno, napredovati, steći nove veštine" bla bla bla.

Da ne dužim mnogo, za kraj ću pomenuti jednu firmu, gde sam skoro sat i po vremena pričao sa jednom ženom iz HR službe. Za tih sat i po vremena, ona je mene ispitala o svemu i svačemu, pričala o ambicijama firme, položaju radnika itd, opet kažem, verovatno je neko menadžmentu prodao foru, da je mnogo kul ako pitaju neka pitanja i kažu neke hvalospeve o sebi, da tako izgledaju kao neka ozbiljna firma. Na kraju, niko iz te firme se nije udostojio ni da mi kaže kakav je rezultat te selekcije koju oni vršili.

Toliko o našim poslodavcima.

Ja trenutno, imam tu sreću da sam počeo da radim, baš u toj firmi, gde mi je bilo postavljeno pitanje sa početka teksta, a daljim informisanjem o firmi, negde sam spoznao, da ipak to pitanje nije samo mrtvo slovo na papiru. 

Ovaj tekst ima nekih dodirnih tačaka sa tekstom "Smrdljiva koleginica", pa eto, moja preporuka da se i taj tekst pročita ko je propustio.

Ovim tekstom želim da ohrabrim baš tebe, koji ovo čitaš. Da znaš da nisi pod kaznom da radiš, da znaš da zaslužuješ bolje, i da ideš ka tome. Traži alternativu, veruj u sebe i kreni u nešto novo. A kad napustiš staru firmu, i odeš u drugu, neka se vlasnik, sa balkansko-kapitalističko-izrabljivačkim načinom razmišljanja, zapita zašto mu radnici odlaze.

Šalim se.

Neće.

Nema svest o tome.

Baš ga briga, dokle god je stabilan priliv novca.

Kad nenormalnost postane normalnost

12

Ukinuli su stari bloger, sad je ovo neki novi, možda objava bude malo drugačija, ne zamerite, još se učim. Nisam pisao neko vreme, ali nisam ni zaboravio na blog ni na pisanje. Nisam nigde napisao, a smatram da jeste važno, da se svaka objava pročita bar dva puta. Mislim da bi se tek tad javio pun smisao, u pravim nijansama.

Ja sedim, odnosno ležim. Internet je prestao da radi. U zadnje vreme, imam velikih problema sa internetom, i obično proradi kad se koristi fiksni telefon.
I onda, dosetim se da se snađem. Mobilnim telefonom pozovem fiksni, i onda preko telefona uđem u podešavanja rutera i restartujem ga. Proradi, ali privremeno...
Gde ovde čuči sreća?
Da li je ovde sreća kad shvatim da brzo i lako mogu rešiti problem, a da ne ustajem iz kreveta npr?
Po sredi je posmatranje na problem iz pogrešnog ugla. Kada nenormalnost postane normalnost.

Ne ... internet nikad i nije trebalo da nestaje.
Ne ... ja sa ruterom ili telefonskom linijom ne bih ni trebalo da se bavim.

Ali po sredi je nenormalnost, neko nenormalno stanje koje se mora tretirati na pravi način. Ali koji je to pravi način? Snalaženje? Pozivanje bilo kog broja sa fiksnog telefona, ne bi li internet proradio? Restartovanje rutera preko mobilnog telefona, dok opušteno ležim u krevetu? Mislim da svi znamo odgovor. Samo je jedan način pravi način, a to je raskid ugovora sa provajderom, jer im je usluga očaj.

Tačno, bravo!
Zajedno smo došli do rešenja, do pravog zaključka, znajući da svako drugo rešenje je samo privremeno i ne dozvoljavamo da nenormalnost postane normalnost.
Ne treba ni da dozvoljavamo. Ali ipak ... dozvoljavamo.

Svaki dan, svako od nas je na neki način deo nenormalnosti, koja se pogrešno tretira. A pogrešno se tretira jer, umesto da se stvarno reši vaš problem ''sa internetom'', vi se snalazite i pozivate bilo koji broj sa fiksnog telefona, osećajući zadovoljstvo što je ''internet'' proradio, i eto, bar privremeno problema nema.
Ali on se vraća... i vraća i vraća. I vratiće se svaki put, dokle god se problem ne bude tretirao na pravi način, i vraća se dokle god je nenormalnost postala normalnost.

Kad nam nešto smeta, treba racionalno razmisliti o situaciji, zašto nam to smeta i ono najvažnije, kako to rešiti. Ali rešiti na duge staze, tako da kad rešimo, više ne moramo da se opterećujemo tim problemom, ne dozvoljavamno da nam taj problem utiče na svakodnevnicu, na našu normalnost. Treba dati sve od sebe da se dođe do pravog rešenja, jer svako privremeno rešenje, opterećuje nas, jer se problem stalno vraća a često stalnim vraćanjem se i povećava, time još više opterećuje našu svakodnevnicu i našu normalnost.

Taj problem koji pogrešno rešavamo, možemo zamisliti kao kamenčić u rancu. On nam ne smeta... lagan je, i brzo ga sklonimo u stranu. Ali da postoje na hiljade problema i svako se rešava pogrešno. Kad se reši jedan problem, drugi se vrati, opet se javi, iznova i iznova. Najednom je ranac pun kamenja i sve ga je teže nositi.

Moj primer sa internetom je zapravo jako dobar primer, da razmislimo koliko u stvari imamo problema koje rešavamo, samo da nestanu, i koliko iznova i iznovarešavamo iste probleme. A ovaj moj primer sa internetom, svako će pronaći kod sebe, u svakom segmentu svog života.
Zato ovo i pišem, za tebe, da znaš.

Da ne dozvoliš da nenormalnost postane normalnost.

Brutalizam materijalizma

U kojeg god čoveka da pogledam, vidim borbu. Borbu da ima više. Da ima više da bi bio cenjeniji kod drugih, da bi bio uspešniji. Gde je granica? Gde je linija kod koje dođemo i kažemo to je to, od sad ulažem u 'nematerijalne' stvari?
Kad tačno čovek postaje neispunjen, sa mrvicom samopouzdanja, kad počinje da se hvata za tu slamku rđavog zadovoljstva?

Već sam ranije pisao o ispunjenosti čoveka, kako u društvu koje se drži čistog materijalizma, jedini način da se čovek pokaže uspešnim jeste upravo da ima mnogo materijalnog kapitala. Kako se spasiti toga?
Kako se spasiti tog proždiranja pojedinca kojem društvo stalno nameće da uvek mora imati više i više i da koliko god da ima, nikad nije dovoljno?

Kako se spasiti opasne navike traženje zadovoljstva u materijalnom, dok se sve više i više gubimo u tome, sve dok jednog dana ne postanemo robovi tog materijalizma? Jer kad jednom se prepustiš jednom objektu, kada on postaje strast i čisto zadovoljstvo koje je jedino bitno, vezao si okov i svesno postao rob.

Sve ovo posebno dolazi do izražaja u narodima, u društvima gde je pojam življenja pomešan sa pojmom preživljavanjem. I ja mogu sa sigurnošću da kažem većini od vas, da vi ne živite nego preživljavate.
Jer čovek koji je siromašan, koji je pronašao svoje mesto u siromašnom društvu, ima poremećen sistem vrednosti prema materijalnim stvarima, i tu se gubi granica, glavno pitanje koje se (ne)postavlja svaki put pre nego što se pređe ta granica jeste : da li mi je to zaista potrebno?

Tad prolazi kroz glavu kako li će delovati drugim ljudima i koliko će porasti u njihovim očima, time što je postao ponosni vlasnik toga ... čega god.
Tragično je koliko ljudi danas postoji koji su prazni, bez emocija, bez stila, ubijenog duha, koji osete to malo, bar neko zadovoljstvo time što će kupiti neku stvar. Nesreća njihovog života jeste kada izgube sopstveni identitet i postanu samo još jedna kopija koju je stvorilo društvo u kojem se nalazi. Kopija koju mogu nazvati kreaturom, čoveka u pokušaju.

On jeste čovek, liči na čoveka fizički, ali postao je klasičan konzument svega što ovo društvo izbacuje kao nešto što se mora imati, nešto što je aktuelno. Prazna lutka koju zadovoljava samo materijalno, da može da stane rame uz rame sa onima koje ceni.

Ovo je česta pojava kod dece, gde roditelj u manjku volje da se bavi detetom, kupuje mu sve što poželi, nesvesno stvarajući tako zavisnika od materijalnog. Što je užasno za jednu tako mladu dušu, na takav način je iskvariti, da njegov pogled na drugu decu bude isključivo kroz materijalno, kakve patike ima, kakav telefon ima, kako se oblači... Sve ovo vodi do iskrivljenog sistema vrednosti, gde se inteligencija i znanje deteta zanemariju ako nije dovoljno materijalno podoban.

Čovek treba da bude čovek, da ulaže u sebe i materijalno i intelektualno, duhovno, treba da imati svoj identitet, svoja zadovoljstva koja pronalazi u svakoj sferi koja ga okružuje, podižući svoju svest o sebi, o svemu što ga okružuje. I imati balans u tome, prepustiti se nečemu a ne zapostaviti drugu stranu. Pobediti, razumeti svoje strahove, svoje frustracije i svoju nemoć. Tako se sprečavaju talasi oscilacija, koji se javljaju usled preterivanja.

Posebno do velikih oscilacija dolazi kad je čovek siromašan, pa dođe do novca, dođe do mogućnosti da ima mnogo više materijalnog nego pre. Tad se često gubi dodir sa ukusom, sa merom, smatrajući da je dosta bio uskraćen za toliko toga, sad zaslužuje sve što može da priušti. U tim oscilacijama, dešava se prava konfuzija i ...

Na kraju, uvek se udari u zid. 

I posle tog udarca, dok čučiš na podu, i gledaš sve lepe stvari koje imaš, a koje su samo to - stvari, pitaš se kako si dopustio da ti tako površne stvari zauzmu misli, zauzmu tebe. 

Dok kupiš fragmente sebe rasute po podu sobe, trudiš se da nađeš svoj spokoj, svoju ispunjenost nematerijalnim stvarima, koje će ispuniti tvoju dušu, tvog duh.

Na kraju ostaje tišina, koja progoni, koja je toliko jaka i 'glasna' jer nijedna stvar koju poseduješ ne može da je uguši.


11

... tolerancija mi nije jača strana...

Koliko si tolerantan?

Umeš li da čujes druge?

Imaš li strpljenje da saslušaš, iako ti se ne dopada to što čuješ?

Nasilje je danas sve opšte prisutno. Negde se čak i promoviše. Ali do nasilja se ne dolazi tako lako. I ono nastaje kada je odgovor negativan na postavljena tri pitanja. Nasilje je rđav alat pojedinca, rđavog karaktera rđavog čoveka. U nasilju nema ničeg lepog, nasiljem se potvrđuje poraz duha. Postoje nekoliko modela kako i zašto se javlja nasilje, ali jedna činjenica je zajednička za sve njih: nemoć.

Nemoćan čovek pribegava nasilju. Očajan čovek pribegava nasilju. Onaj očajnik čija reč se vise ne čuje, čija se reč ne poštuje, čoveka bez autoriteta, osakaćen da rečima dopre do drugih ljudi. Poslednji alat za kojim poseže jeste nasilje. Nasilje se potrvđuje sve ovo, sva nemoć koju može da doživi jedan čovek.

Do nasilja čovek dolazi ličnom spoznajom, gde prosto jednom pokuša nasiljem da pokori druge, uspeva i to mu se dopadne i onda ga sve češće koristi. Ali može da se vidi od drugih, kao npr dete kad vidi nasilnog oca i upije taj model, pisao sam o tome. Najveći problem jeste upravo to što kad se jednom pribegne nasilju, onda je svaki sledeći put sve pristupačniji.

Tada reči imaju sve manji značaj, svaki odnos se ogleda u tom prizvuku da do nasilja može doći, i to nasilje postaje ozbiljna karta na koju igra pojedinac. Pomenuću jedan tipičan model muškog nasilnika o kojem nisam ranije pisao.

Ja imam običaj da kažem da mi fini ljudi nisu dragi, jer svojom finoćom se dodvoravaju drugima, ne pokazivajući svoj stav, svoj karakter, nego dodvoravajući se drugome, oni staju na stranu druge osobe. Primera takvih kreatura od ljudi je mnogo, ali pomenuću sad fine momke na početku veze. Oni se ponašaju tako jer su nesigurni, nesigurni u svoje stavove, plaše se da će time da odgurnu željenu osobu i onda usvajaju njene stavove. Kada odnos, veza ili brak, iz te nesigurnosti pređe u neku sigurnu zonu, kada uvide da željena osoba sad više nema gde da ide i da polako oseća sigurnost, tad gluma više nije potrebna i pokazuje pravi karakter i pravo lice. To je ono kad čuješ kako se promenio u braku, kako ranije nije bio takav itd.

Takvi ljudi, osakaćeni da izgrade kvalitetan odnos sa drugim ljudima, svoju pažnju usmeravaju na to da se dopadnu svima. A kad se dese problemi u vezi, u braku, iz proste nemoći da se izbori sa tom situacijom, postaje očajnik koji probegava poslednjoj opciji koju ima - nasilju.

Da uvek može gore, nasilje se obično javlja uz bolesnu posesivnost i ljubomoru, gde nasilnik uvek iznova i iznova uzima razne razloge da nasiljem potvrdi da je on autoritet, da se on mora slušati i da ugnjetavana osoba shvati da joj ne preostaje ništa drugo nego da mu se pokori, i to je najveća nagrada, ona nagrada kao droga, koje nikad dosta nasilniku i zato će uvek biti razloga za nasilje, uvek će se naći nešto gde će bolesna posesivnost doći do izražaja.

I tad stupa na scenu već pojašnjeno, jednom kad se probije ta granica nasilja, svaki sledeći put je nasilje sve primamljivije za koristiti. I tad nema smisla pričati, nema smisla diskutovati, nema smisla trošiti vreme na to, kad jedan šamar pokazuje ko je gazda u kući i ko ume da izgradi autoritet, na ovaj ili onaj način.

Nažalost, naše društvo ne prepoznaje nasilnike kao što bi trebalo i ne eleminiše ih iz društva. Rezultat toga jeste da, žene iznova i iznova prijavljuju nasilne muževe, ali rezultat toga su i porodične tragedije, kad nasilje svaki put postaje sve brutalnije i nemilosrdnije.

Ja sam uvek bio za to čovek koji pribegava nasilju, ima viška snage i da bi tu snagu ovo društvo trebalo iskoristiti na pravedniji i korisniji način. Npr postoje mnogi poslovi teški, fizički naporni, i mislim da bi ovi ljudi bili idealni primer spajajnja nečeg negativnog u pozitivno.
Da stvar bude gora, u ovom stanju našeg društva, gde vlada plitkost i površnost, nasilje dolazi kao logičan sled događaja. Jer se guši reč, guši se razgovor, dijalog, vreme utrošeno na dijalog jeste uzaludno protraćeno vreme, promoviše se šamar, kao brzo i efikasno sredstvo da bez mnogo truda i priče se dođe do željenog efekta u bilo kojoj situaciji. Nasilje na televiziji, od filmova, vesti, do šund rijaliti programa, koji čine samo jedan segment zatupljivanja ljudi o kojem sam već pisao.

Reč je jako moćno oružje, a ovde se reči guraju u stranu, smatraju se nebitnim, reči nemaju težinu, ne baš toliko davno, ljudi su odgovarali, društvo je sankcionisalo izgovorenu reč. Kratak put između tog prošlog vremena i sadašnjeg, samo nam govori da smo kao društvo samo usvajali modele koji su nam nametnuti, nismo ih razumeli. Sa istom lakoćom usvajamo i sadašnje trendove, koje nam neko drugi nameće, ni danas se ne pitamo da li su ispravni, već ih slepo primenjujemo i slepo ih se držimo.


10

Kako sam sistematski uništen od roditelja

Svaki čovek treba da ima svoje dete, ali upitno je da li se to može odnositi na ljude u Srbiji. Na njega treba da prenese sve ono što je naučio tokom života, treba da prenese svoja iskustva, svoje principe, čemu težiti, od čega bežati čega se čuvati. Sam početak je zaista divan, žena rodi bebu, bebu koja uči od prvog dana, toliko nevina da upija sve od svakoga što joj je zanimljivo. I dok roditelj uživa u tom mladom ljudskom biću, veoma često, ni ne obraća pažnju da stvara retarda od njega.

Nažalost moram tako da kažem, jer jako mali broj ljudi shvata značaj prvih nekoliko godina svoga deteta. U prvim godinama svog života, to dete upija sve, upija sva ponašanja roditelja, rođaka sa kojima je u kontaktu i sa kojima često žive, prijatelja kao i druge dece, bukvalno cele okoline. Ta okolina će, u stvari, da vaspita to dete, kad se kaže vaspitati dete, to znači upravo to. Detetu je po prirodi svoje radoznalosti, najinteresantnije ono što je pogrešno za njega,a to su sve one loše stvari koje čovek širi oko sebe. Psovke, vikanje, neke uzrečice, pogrdna imena kojom se oslovljava neka treća osoba, nasilje, lenjost itd... dakle, da uzmem lenjost kao primer. Ako dete vidi da mu je roditelj lenj i ako npr mama pola dana tera tatu da uradi nešto, i ako dete vidi lenjog oca, koji umesto da posluša mamu, igra igre po ceo dan, onda će i ono postati lenjo.

Zašto ne bi?

To je samo jedan primer. To su primeri koji grade ličnost tog deteta, a dete kad upije nešto i kad usvoji, veoma teško to zaboravlja i ispravlja to što je pogrešno. Ja nisam sprovodio neka istraživanja kad dete formira svoju ličnost, ali znam da dete do svoje šeste godine formira svoj govor, odnosno način izgovaranja slova, onda verovatno da negde do šeste godine i formira svoju mladu ličnost.

I onda kad prođe ta šesta godina, to dete je videlo od oca lenjost, videlo je od majke besnilo i frustracije, od starijeg brata je upilo psovke, od neke tetke upija da sluša neku određenu vrstu muziku (da ne kažem prostu) itd. Naravno, ima i dobrih stvari, ali ja ovde pišem o stvaranju deteta retarda.

Retard je možda pogrešan izraz, ali kako drugačije nazvati to kad umesto da se neguju neke druge lepše vrednosti, da se pred detetom ne psuje, da se to dete uči da istražuje, da nauči da čita, a kad nauči da čita, da čita mnoge stvari koje su mu interesantne, neke ensiklopedije, koje bi probudile neke ambicije, radoznalost, umesto toga njegova okolina ne oblikuje njegovu mladu ličnost na pravi način, nego su roditelji pustili da dete bude prepušteno stihiji, kako njegovoj tako i stihiji okoline, gde će upiti mnogo toga, a malo toga pametnog.I šta onda da radi roditelj, kad dete uradi nešto samo što je videlo u svojoj okolini?
Primenjuje silu. 

Ovo je veoma problematično ako roditelj, najčešće otac, primenjuje često silu nad majkom, nad drugim ukućanima, nad drugim stvarima. A primenjuje silu, misleći da će time da stekne autoritet. Tako neće steći autoritet kod nikoga. Dete će time samo da stekne strah, to dete će slušati i poslušati oca dok je on tu, ali kad mu vidi leđa, nastaviće po starom. Taj strah će biti prisutan tokom celog detinjstva, tokom odrastanja, sve dok dete ne postane dovoljno samostalno da se odupre nasilnom ocu, a tad će mu verovatno uzvratiti istom merom.

Nasiljem, koje otac primenjuje, fizičko i verbalno, zastrašivanje, dovešće do toga da to dete posmatra oca baš to, posmatraće ga kao nasilnika. I kroz to silno nasilje, dete neće razumeti neke druge stvari koje uviđa kod oca. To može biti muzički ukus, njegovo zanimanje, sportski klub za koji navija, bukvalno sve što dete vidi od oca, posmatraće ga kroz to nasilje, jer će se u detetu pojaviti strah da ne uradi ništa što bi proizvelo neku agresiju kod oca.

I jako mi je interesantna tema nasilja, o tome ću pisati u nekim sledećim objavama. No, da nastavim...

Nažalost, većina takve dece se nikad ne menja. Postaju na neki nacin veoma slični svojim roditeljima. Istih roditelja koji misle da time što su zaradili za hranu, za odecu, ispunili svoju roditeljsku dužnost i eto, šta oni ima više da se bave tim detetom. Zato ide u školu, jel?

Kad se zamisli dete koje sam gore opisao, kolike su šanse da ono bude nasilno prema drugoj deci? Velike. Kad se na dečiju surovost, jer nisu dovoljno razvijeni kao ljudi, doda nasilje, pogrdno izražavanje, sve ono loše što je upilo iz svoje sredine, njega neće interesovati ništa drugo nego upravo to. Sve drugo će mu postati dosadno, nezanimljivo, jer to nije njegovo prirodno okruženje, to nije njegovo okruženje u kojem se najbolje snalazi, zato se okreće tome da u toj školskoj okolini, i ne samo školskoj, generalno u svojoj okolini koja god da je, trudiće se da je napravi onakvom kako njemu najviše odgovara.
Tako nastaje vršačko nasilje.

Tako nastaje nešto što stvara novu neprirodnu okolinu, bar se nadam da je neprirodna za mnogu decu, jer ako uzmemo primer deteta koji je video sve ono lepo što donosi pomaganje drugome, kao što npr medicinski radnici pomažu drugima, deteta koji se interesuje za životinje, koji istražuje kakve to organe imaju životinje, u čemu se razlikuju od ljudi, kad uzmemo primer deteta kome je neko uspeo da približi neke vrednosti i teme koje ga interesuju, i bude radoznalost kod njega. To dete neće razumeti šta je privlačno u nasilju, u površnom izražavanju, psovkama, pogrdnim nazivima, pogrdnoj muzici.
I kao takvo, samim tim što je drugačije od nasilnika, postaće njegova meta.

Kako se dete razvija, tako se razvijaju i njegova zlodela, njegove metode, od malog školskog nasilnika, postaje veći nasilnik koji vrši neka dela koja su kažnjiva zatvorom.

Tu na scenu stupa naše totalno neuređeno društvo, koje ne prepoznaje takve pojave u društvu, nego ih ignoriše, ne zatvara u specijalne popravne domove za maloletnike, odnosno i zatvore kad postanu punoletni. Da stvari uvek mogu biti još gore, nasilnik se može učlaniti u najjaču političku organizaciju (njemu svest o takvoj organizaciji nije problem, jer je nema), a onda će upravo ta organizacija da mu da utočiste i određenu zaštitu, kao zahvalnost što daje doprinos toj političkoj organizaciji.

Nisam pisao detaljnije o političkim organizacijama, pisaću sigurno, ali do tad, iz ovoga se vidi da imaju velike sličnosti sa mafijaskom organizacijom.

Ovaj put koji sam opisao od bebe, od deteta do punoletne osobe, ja želim da verujem da jako mali broj dece ide tim putem. Kad se osvrnemo u prošlost, svi smo se bar na neki način susreli sa ovim o čemu pišem, i nekako smo uz pomoć ljudi u okruženju, ili prosto sami doneli odluku šta je ispravno i šta treba ukloniti a čemu se prikloniti.

Na ovu temu ću se vraćati, jer kao što sam već i pomenuo u prethodnim pisanjima, naše porodice su ogledalo društva, i koren mnogih problema se krije upravo u porodici i problematičnom okruženju u kojima se deca nalaze.

Ja dece nemam, te svako slobodno moze da mi kaže da previše pametujem i da se trpam tamo gde mi nije mesto, ali ovo je veoma ozbiljna tema, i mnogi olako prelaze preko nje. Kao takva tema, ona mora biti u žiži interesovanju društva, jer društvo koje ne vodi brigu o svojoj deci, o svojim mladim naraštajima, kako ih vaspitati, edukovati, pripremiti za svet odlaslih, to društvo je osuđeno na propadanje.

9

Ljubav nastaje iz kvalitetnog odnosa

Svaki odnos između dve osobe, jeste nešto jedinstveno što osećaju samo te dve osobe. To mogu biti bilo koje dve osobe, ali najintenzivniji odnos imaju dve zaljubljene osobe, osobe koje su zajedno, osobe u braku itd. No, ajmo redom. Sam uslov za kvalitetan odnos koje mogu da razviju dve osobe, zavisi od kvaliteta tih osoba. Prost, površan čovek ne može da razvije dobar, dugoročan odnos sa drugom osobom, jer je kod njega sve površno. Čak i ako se druga osoba trudi, on prosto to neće prepoznati, jer ne može.
Kvalitetan odnos između dva čoveka, mogu razviju dve slične osobe, slične ličnosti, sličnih interesovanja, intelektualnog kapaciteta, i prosto rečeno slični ljudi.

Ovim pada u vodu ona teza da se suprotnosti privlače. Suprotnosti mogu da se privlače, ali taj odnos traje koliko je to i zanimljivo, a ljudi se veoma brzo zasite svega. Dve različite osobe mogu da se približe u toj svojoj različitosti, koja ne može da rezultira nekim dugoročnim, kvalitetnim odnosom. Jer prosto ne mogu da se povežu na nekom dubljem nivou, po pitanju karaktera, razmišljanja itd.
Kad se pogleda naše društvo, često možemo naići na ljude koji su odabrali da budu sami. I to je sasvim u redu, to je njihov izbor. Ali moram da dam komentar, da srazmerno tom pojavom, raste i saznanje, da je većina ljudi negde izgubilo sposobnost da ostvari kvalitetniji odnos sa drugom osobom.
Opet sve negde kreće iz društva i klime koja vlada u njemu. U našem društvu više će se ceniti muškarac koji je bio sa ko zna koliko devojaka, nego muškarac koji ima jednu ili dve žene u svom životu.

Iz mog ugla, u ovom društvu gde je skoro sve na prodaju, ljudi padaju pod uticaj društva, tako naše društvo podstiče da se muškarci ne vezuju, da time postaju papučari, da neguju svoj slobodan stil života, da je privlačno isključivo ono što je vidljivo golim okolim. Ženama se sa druge strane promoviše da budu slobodnije, otvorenije, da budu pristupačnije muškarcima, da ulaze u kontakt sa njima, da koriste svoju lepotu, da je istaknu na onaj način tako da budu primećene kod što više muškaraca.

Čemu ovo vodi?

Vodi u površnost. Vodi u proizvodnju ljudi koji imaju prost nedostatak, invaliditet, da izgrade kvalitetan odnos sa drugom osobom. Jer je veoma lepo kad mlad čovek lepo izgleda, privlačan je suprotnom polu, posebno žena, jako je lepo kad je privlačna, kad može da bira svoje društvo. Ali ako se živi samo na toj površnosti, šta kad se ostane bez tog aduta, lepote i mladosti?

Šta onda da rade ti osakaćeni ljudi koji ne umeju da se povežu na bilo koji drugi način? Hvataju se za slamku spasa, plašeći se staračke usamljenosti, ulaze u brak sa osobom koju ne poznaju dobro, sa osobom sa kojom nisu igradili nikakav odnos. Ulaze u brak da glume sreću, yadovoljstvo, prema svojim istim tim poznanicima, koji ih gledaju sa oduševljenjem, kako su posle lepog i dinamičnog života, skrasili se, našli svoju sreću. Tako nastaje hronična bolest braka, iz koje dalje proizilazi sve ono dalje loše.

Gde je ljubav?

I ljubav nastaje iz kvalitetnog odnosa, iz poznavanja i upoznavanja te osobe, ljubav nastaje iz one crte karaktera kad se suprostavljaš drugima, kad ne padaš po uticaj ljudi koji pričaju nešto samo da bi rekli, ljubav nastaje iz stava koji se brani, ljubav nastaje posle početne zaljubljenosti, kad iznova te voljena osoba oduševljava, nebitno da je znaš mesec dana, godinu pet ili deset.
Ljubav nastaje iz kvalitetnog odnosa.

Dok sa druge strane... Ljudi koji se ne razumeju, koji nisu povezani, ne shvataju potrebe ovog drugog, onda tu dolazi do gledanja samo sebe, dolazi do prevare, do preljube, jer je jako dobro osetiti onaj stari osećaj kad si nekom privlačan, posle toliko vremena, kad si gotovo i zaboravio taj osećaj. Utom gore ako cela stvar bude bude zakomplikovana decom, posle početne euforije saznanjem da je čovek postao roditelj, ubrzo se i to dete stapa u to bračno sivilo koje vlada, a vremenom, kako čovek ostaje sve usamljeniji u toj neprirodnoj zajednici, laganim i sigurnim koracima dolazi do toga da postane apsolutno slep za svoje ukućane, gledajući samo sebe.

Tako se dolazi do onih pojava da majka pobegne sa nekim trećim čovekom, ostavljajući i muža i decu. Tako se dolazi do toga (što je najčešće, jer okolina je tolerantnija prema muškarcima) da muž napusti porodicu, a veoma lesto posle razvoda ni ne plaćajući alimentaciju bivšoj ženi koja je ostala da odgaja dete, dok je on otišao sa nekom drugom.

Kad na sve ovo dodamo i neke uobičajne stvari vezane za naše društvo, a to je rodbina sa strane, materijalno siromaštvo, stvaranje još većih neprirodnih zajednica tako što u braku, u kući često supšružnici žive sa tastom, taštom, svekrom, svekrvom, babama dedama, i drugim rođacima, koji često samo doliju jos ulja na vatru, a sve ovo dovodi do raznih naslova u novinama.

Ja ovo pišem, kako ja gledam iz mog ugla, koji se može nekome činiti pogrešan, i to je u redu. Poenta ovog mog pisanja jeste podizanja svesti, da svako ko pročita razmisli koliko on sam odlučuje o svom životu, a koliko uz sugerisanju rulje, polagano klizi ka provaliji. Poenta je rad na sebi, razumevanje onoga šta nam se dešava, i samim tim i pronalaženje rešenja za našu situaciju, za svaku situaciju u kojoj se čovek nađe.

Pokušaću da sledeća objava bude o deci, o tim divnim nevinim bićima, koje veoma kvalitetno uspevamo da pokvarimo.


8

Kakvu poruku šalješ o sebi?

Pre nego što nastavim, pozivam sve ljude koji čitaju, da u komentaru ili gde već žele, ostave svoj komentar, u čemu su se pronašli, šta ih privlači, šta odbija, šta god želite.

Što se tiče mene lično, ja sam donekle izgubio motivaciju za razgovorom sa ljudima. Kad odem u market, u kafić, u poštu, u autobus... bukvalno svuda, gde god da odem zapljusne me talas prostakluka, površnosti. Ali toga verovatno ima svuda, to je sad na ceni, jer je sad ljudima privlačno samo ono što im je privlačno na prvo slušanje.

U prošlosti sam se bavio mnogim stvarima, upoznavao mnoge ljude, i iako ima svetlih primera, koji umeju da saslušaju, nešto čak i da čuju, ipak su mnogo brojniji ovi drugi. A kad stupiš u komunikaciju, doživiš osećaj da je to bila jako loša ideja. Sa dosta ljudi nisam u kontaktu, a sa kojima bih želeo biti, jer prosto sa njima može da se vodi neki razgovor, ali u poslednje vreme, pre pandemije, sretao sam ljude koji bi me odbijali svojom pojavom.

Ne znam koliko ljudi uopšte vodi računa o prostom predstavljanju sebe u svom okruženju, gde god se našli. Mnogo je ljudi izgubilo osećaj za to.
Pisao sam na početku zašto ljudi postaju takvi. Način gestikuliranja, način ophođenja prema drugoj osobi, način obraćanja, govor, pogled... sve to odaje čoveka, a ljudi toga nisu ni svesni. Kao žena koja vodi računa o sebi, sređena žena koja svoje zadovoljstvo sa sobom, deli i sa nama koji imamo tu sreću da se nađemo u njenoj blizini. Iz njenog sveta, koji se krije u njenim očima, ona svoju pozitivnu energiju, svoje zadovoljstvo, svoje saopozdanje širi oko sebe. Ili ne mora žena da bude uopšte, uvek je lepo videti muškarca koji prosto ima osećaj za okolinu i prosto se ponaša prema drugima, na isti način na koji bi i on želeo, da se prema njemu tako ophode.

Kao što ovi svetli primeri mogu da obogati našu okolinu, tako može i prost čovek može da nam je zgadi. Neprijatan poogled, neprijatan miri koji šire, neprijatno glasno smejanje, način pričanja, prost i izuzetno siromašan rečnik, vokabular, onaj osećaj kad počnu nešto da pričaju, pa zablokiraju, a da bi se izvukli, iskoriste neku doskočicu, neku uzrečicu, koja nema nikakve veze sa pričom, način na koji uzimaju sebi za pravo da komentarišu druge, da sude drugima, ... uh previše je.

Na kraju, i time bih završio sa ovom temom, slično se sličnom raduje, privlače se. Kada se zapitate zašto više niste u kontaktu sa nekom osobom, treba da znate da ste prosto postali previše drugačiji te je odnos prosto zamro. Očigledno da je odnos doživeo svoj krah, kada ni vi ni ta osoba, uviđate da ste prosto negde u međuvremenu svakojakih dešavanja, postali drugačije osobe, koje više i nemaju toliko sličnosti kao nekada.

Ali jednu stvar moram da dodam..

Ovo se odnosi na ljude koji žele i koji se trude, da ostanu u kontaktu, u blizini ljudi koje prosto cene i gledaju da su vredni, dok postoje ljudi koji su osakaćeni bilo kakve slične povezanosti sa ljudima. Razloga je mnogo od sebičnosti do proste nemogućnosti da održe neki kontakt sa drugom osobom, niti da razviju neku komunikaciju, sa sličnim ljudima koje prepoznaje.

Pomenuo sam odnos između dvoje ljudi, koliko u stvari ulažemo u taj odnos, a koliko prosto uživamo u fizičkim zadovoljstvima, i onda takvu osobu odbacimo kao lutku, koja nam više nije zanimljiva.

7

Koja je moja odluka?

Niste ni svesni koliko upijate druga mišljenja, prihvatajući zdravo za gotovo ono što neko drugi kaže, oslanjajući se na autoritet i poverenje koje ta osoba ima kod vas. Ali ako svi prihvatamo tuđa mišljenja, gde je naše mišljenje? Gde je naša odluka?

U tim tuđim mišljenjima, mi prihvatamo stvari samo iz ugla one osobe sa kojom se slažemo, ni ne pokušavajući da stvari sagledamo iz svog ugla, iz nekog trećeg ugla. Najgore od svega jeste što to prelazi u naviku, i kada jednom usvojimo mišljenje poznanika, okoline, svaki sledeći put će biti sve lakše. Tako se najlakše guši misao kritike, samostalno razmišljanje, da čovek koristi svoju svest.

Ova navika vodi u neku vrstu monotonije, gde su vam ljudi u okolini presudili kakvih mišljenja se držati, kakve stavove podržavati. Ubacili su vas u monotonost, gde ste postali samo broj, samo običan konzument svega što mu se servira. Čovek koji ima svest, mora da oseti da ga monotonost u kojoj se našao guši, i iz koje se mora pomaći što pre. Jer čovek svaki put kada odustane od nečega novog, od nove ideje, od novog posla, od nove muzike, od novog hobija, svaki put kada se vrati u svoju monotonost, svoju učmalost, tako dosadnu učmalost u kojoj obitava već toliko dugo, on je prepisao sebi presudu da prestaje da živi. Jer ako se ne kreće, ako tapka u mestu, čovek prestaje da živi. Postaje čovek koji vegetira, pričvršćen za svoje mesto, za svoju učmalost.

Zato svakoga dana, mislite o tome, svakoga dana težite ka tome da živite dan drugačiji nego juče, težite ka tome da menjate, bilo šta. To može biti bilo šta vežbanje, čitanje, učenje, bilo šta što će pokrenuti vijuge, bilo šta što će pokrenuti onaj sjajan osećaj zadovoljstva samim sobom. Ništa novo ni spektakularno nije nastalo iz dosade i učmalosti.

Zato je veoma važno kad se sretne čovek drugačijeg mišljenja, drugačijim stavovima, koji će kritikovati naše poglede na svet, naša razmišljanja. Kritika je uvek dobra i nikad je nije dosta. Zapravo, dobro je sve ono što je drugačije od uobičajnog s čime se susrećemo, jer upravo to pokreće naše sinapse.

Sad se moram vratiti na onu nesreću o kojoj sam već pisao, jer je najčešće upravo ta nesreća najveći pokretač, nažalost. Nemaju ljudi toliko jaku svest, da sami kod sebe pokrenu stvari, uglavnom prepušteni stihiji, menjaju se kad ih zadesi neka nesreća. Baš zbog toga, iz svake nesreće treba uzimati, prisvajati ono što je dobro za čoveka, kao i iz prošlosti. Uzimati ono poučno, to ne zaboraviti, ne zaboraviti naučenu lekciju, a sve ostalo loše slobodno zaboraviti, nema smisla vraćati se na loše stvari, pored toliko lepših stvari i razmišljanja.

Kada sam na početku pisao koliko su se ljudi prezasitili ljudi, moram da napišem i svoj primer, koliko sam se ja zasitio ljudi.

6

Smrdljiva koleginica

Kad se sve ovo zna, čovek može da prepozna osobe koje mu nisu potrebne u životu, u okolini. Čovek treba da teži izgradnji svoje oaze, gde će osećati mir, spokoj. Ne samo da ima svoj dom (ili bilo šta što će nazivati svojim domom), nego da ima i takvu okolinu, da ima takve ljude, koji mu neće remetiti njegovo pozitivno razmišljanje i zadovoljstvo sobom, nekim svojim frustracijama, kompleksima, koji zasigurno izbijaju iz ljudi, jer je njihovo kontrolisanje, gotovo nemoguće. I nije bitno koliko su nam bliske te osobe, nije bitno šta će okolina da kaže, nije bitno da li je nekad ranije bilo drugačije, najvažnije je ljude otrovne ljude ukloniti ili bar skrajnuti u stranu. Taj unutrašnji glas će vam biti jako zahvalan.


Međuljudski odnosi su kompleksni, ljudi nažalost često zarad neke zajedničke i lepe prošlosti, trpe svakakve loše stvari od te osobe u sadašnjosti. I tu nije važno da li nam je ta osoba nametnuta u vidu roditelja ili rođaka, ili smo mi tu osobu odabrali u vidu bračnog druga. Ovde je dosta češći primer osoba koje su nam nametnute, pa tako deca budu sputavana da se osamostale, jer im roditelj šalje toksičnu poruku da sad, kad je odrastao čovek, njegov najveći zadatak jeste da vodi brigu o roditelju, o onoj osobi koja ga je othranila. To su jako opasni odnosi, koje umeju da uzdrmaju čoveka, posebno osetljivog čoveka. 

Podjednako je opasno toksični ljudi u okruženjima za koja nas zbližavaju interesi, kao što je npr posao. Kod nas godinama, sad već i decenijama vlada mutant kapitalizam, kojeg ja nazivam balkanski kapitalizam. U njemu kvalifikovani ljudi ne dobijaju zaslužene zasluge, nego ljudi koji su se na drugi način snašli. Oni često nisu kvalifikovani za posao koji rade, stvarajhući dodatan teret svojim kolegama sapatnicima, koji su tu isto kao i oni, da zarade novac od kojeg će živeti. Kada takvi ljudi počnu da šire negativnost, frustraciju, nezadovoljstvo prosto, veoma je važno distancirati se od svega toga. 

Veoma je važno shvatiti, naučiti sebe da je ta osoba pre svega nesrećna za sebe, najviše za sebe, pa tek onda za svoju okolinu, porodicu, kolege, prijatelje, rođake... To mora biti najjače oružje u borbi protiv te negativnosti, jer život je takav, da iza svakog ugla se desi nešto neočekivano što nas testira  i stavlja na ispit sve što smo naučili. Takve ljude najzad treba potpuno izbegavati, i to malo komunikacije bi trebala biti najpovršnija moguća, jer svako obraćanje toj osobi može za sobom doneti pravu salvu uvreda, vikanja, psovki. 

Sve ovo što sam naveo, samo dokazuje da čovek pre svega mora da razume situaciju u kojoj se našao, jer ako razume zašto se to dešava, znaće kako da pomogne sebi u vidu da se najbolje postavi u toj situaciji. Samo to... da je razume.

Koliko zaista razumete situaciju u kojoj ste se našli, a koliko ste samo nasledili neka druga ubedjenja i mišljenja koja vam je neko rekao?

Oh, niste ni svesni...


5

I oni digoše svoju diplomu

Utiče mnogo. Našem narodu, našem društvu je postalo normalno da svoja nezadovoljstva prenose na druge, na svoje bližnje, na okolinu. I to je razumljivo, jer prosto čovek kad se dugo nađe u neprirodnom okruženju, on postane izuzetno frustrirana osoba. To nezaustavljivo izbija iz njega. I kao takva postaje osetljiva na uspehe drugih ljudi. Tu dolazimo do sindroma ''da komšiji crkne krava''.

Jer takva osoba ne prašta tuđe uspehe, ono je u korenu veoma nesrećno i jako boli kad se nađe u društvu uspešnih ljudi. Takve ljude samo tuđa nesreća iskreno veseli, daje pravo olakšanje, i nadu da i kad su drugi nesrećni, ipak nije do njega, ipak nije on kriv za nesreću i nezadovoljstvo u kojem se našao, prosto to je neka viša sila od koje se ne mogu sakriti ni drugi, ocigledno uspešniji ljudi od njega. Nesrećne ljude samo nesreća drugih veseli.

Neispunjenost u mnogim segmentima života, stvaraju kod čoveka sliku propalog potencijala, koji je tako obećavao, a opet ... (naći će se već neko opravdanje).

Tako razmišljaju ljudi koji su odustali, odustali od borbe, od rada na sebi, od ambicija, od želja, od snova. Tako razmišljaju ljudi koji kad završe školu, dignu visoko svoju diplomu, i smatraju da su time završili učenje, smatraju da su dostigli svoj maksimum, da više nema smisla učiti bilo šta, čitati, raditi na sebi, na svojim razmišljanjima, stavovima. Nažalost, takvih je većina koje gledamo svaki dan.


Oni uzdižući sebe, gube osećaj za drugog, gube saosećajnost. A gube upravo jer time što su naučili, time što su dobili diplomu, time što su dignute glave izašli iz škola, nije ih ni na tren istinski ispunilo, nisu osećali zadovoljstvo samim sobom, već su samo tražili jos koji način, da po ko zna koji put dokažu kako su uspeli u životu diplomirajući.

Čovek koji je zadovoljan sobom, svojim životom, postignutim, on je zadovoljan za sebe, on je zadovoljan u svojim mislima, i on nema potrebu da nekome to dokazuje. Baš zbog toga. Osećaće veću ulogu u svojoj okolini, u svojoj porodici, zajednici, društvu. On će iskreno hteti da pomogne komšiji, poznaniku ili nekome kome je pomoć potrebna. I on neće hteti da komšiji crkne krava, jer nikakav (ne)uspeh drugoga neće delovati na njega, na način da bude (ne)zadovoljan sobom.

Zar ne?


4

Kritika savesti

Za početak, čovek da bi se pobunio protiv nečega, on mora da ima svest. Svest je rezultat razmišljanja, rezultat određenih stavova, svest je ono što čoveka čini čovekom, zdravom jedinkom društva. Loš primer u Srbiji, u našem društvu generalno, jesu političke organizacije, a na kapiji, na ulazu većini tih organizacija treba da stoji:

Vi koji ovde ulazite, ostavite svest ovde.

Jer je to prvo što se ubija u većini političkih organizacija. U takvim organizacijama se ne toleriše svest, ne toleriše se razmišljanje, ne toleriše se kritička misao. Već isključivo broj, ljudi postaju samo brojevi, gube svoj identitet, postaju poslušnici, da bez pogovora rade šta im se kaže. Kada je klima u društvu takva, prosta, jednostavna, klima u kojoj se neguju iskrivljene vrednosti, onda se dešavaju razne maligne pojave koje se šire po svim segmentima društva. Jedno od tih pojava, jesu upravo takve političke organizacije.


Čovek da bi se bunio, u vezi bilo čega, mora prvo da razume protiv čega se buni, mora prvo da shvati zašto je pogrešno, i postoji li način da on svojim delovanjem to ispravi. U načem društvu, oni koji se drznu da iskažu svoju svest, svoje kritičko razmišljnje prema bilo čemu, što odudara od opštem utisku okoline, suočiće se pre svega sa komentarima, kritikama, sa savetovanjima da pravila koja postoje, postoje da bi čovek savio kičmu pod njima, i uklopio se u njih. Možemo li onda, na sve te ljude koji slepo se povinuju nametnutim pravilima nazvati beskičmenjacima?
Apsolutno da da.

Mi smo u našoj patrijahalnosti, našim debilnim pravilima, koji su tu eto tako, niko ne zna zbog čega, umesto da podstakujemo drugo mišljenje, da i samo uviđamo koja su loša delovanja tih pravila, pod težinom tih pravila, koja nam savijaju i tela i um, postajemo zajedljivi, postajemo u dubini nesrećni. I kao takvi, mi kritikujemo sve drugačije što se ne uklapa upravo u ta pravila, jer ako se ne uklapa u njih, može li biti da nešto nije u redu sa njim?

Da li nas kritikuje ona okolina, koja je ostala zaglavljena u konzervativnom, patrijahalnom nastojanju, da čvrsto drži zadate norme po svaku cenu? Ona okolina koja odobrava brak po svaku cenu, ona koja na nasilje u porodici reaguje tako što krivi ženu, jer je verovatno zaslužila batine? Ona okolina koja lupa etiketu zeni koja reši da preseče i razvede se od muža, etiketu raspuštenice, jer mora da nije u redu sa njom čim je muž oterao?

Ta okolina mi se i ne sviđa baš...

U takvoj okolini, treba se buniti u svakoj prilici, to svaki čovek sa svešću zaslužuje samom sebi. Čak i u takvoj okolini, treba težiti da se bude, pre svega odgovoran čovek, prvo prema sebi, prema ljudima koje voli, svojim bližnjima, pa i prema svom društvu, svojoj zajednici. Jako je važno sad pomenuti zadovoljstvo svojim životom, koliko to utiče na čoveka, kako će se ponašati prema drugima?

3

Otvori vrata svog doma

Kad je reč o zadovoljstvu, ono je u velikoj meri ograničeno čovekovom situacijom. Materijalnom situacijom, emotivnom, duhovnom itd. Kada pričamo o ljudima koje najčešće srećemo na ulici, kada pričamo o ljudima koji predstavljaju većinu, ovo društvo deluje na njih, tako da gube strpljenje, tako da postaju nervozni, neki čak i agresivni, i kao takvi žele zadovoljstvo odmah.

Posvetiti vreme nečemu, smatra se gubljenjem vremena, trošiti svoju energiju na bilo šta što ne rezultita nekim progresom, nekim momentalnim zadovoljstvom, smatra se uzaludno trošenja energije. Ovo društvo u kojem se nalazimo, ja nazivam, instant društvom, koje proizvodi instant ljude.

Naravno, govoreći o ljudima koji zloupotrebljavaju jadnike, tu pronalazim i one koji zarađuju na ovim jadnim ljudima, nudeći im jeftinu plitku zabavu, koja zadovoljava niske, površne strasti, i kao po pravilu (mada nije isključivo) tražeci negde žrtvu, nekog jadnika, sa kojim će uživalac da se poistoveti, davajući mu privremeni užitak da eto, nije njemu najgore.

Plitki ljudi traže plitka zadovoljstva.

Ali, kako čovek postaje plitak? Da li se umori od rada na sebi, da li počnu da mu dosađuju sve one knjige koje je pokušao da pročita, odakle misao da je trošenje vremena čitati, gledati, razmišljati, pevati, glumiti? Odakle dolazi misao da je sve bezveze i jedno što se računa jeste fizičko zadovoljstvo, materijalno zadovoljstvo?

Odgovore je teško naći. Ako pogledamo na šta nam drustvo liči, možemo videti i na šta nam kuća liči. Porodica je ogledalo društva, jer ljudi iz tih porodica čine naše društvo.

Naše društvo je siromašno, pre svega materijalno, pa onda i duhovno, intelektualno i na svaki mogući način. Naši ljudi su naučeni da zadovolje glad. Ništa više. Samo to. Glad. Ako je svrha života staviti hranu na sto, kakav je to život?

Nažalost, kod nas i sa tim se ljudi muče. Ne uspevaju ni to osnovno da omoguće sebi. Nezadovoljstvo tim elemantarnim stvarima, često izaziva pasivnu agresiju. Tihu agresiju koja se kupi i gomila. Ta agresija često traži oslobađanje, a oslobađa se u onom zadovoljstvu da neko plati za tu nesreću koju čovek oseća. Nije bitno ko. To može biti bilo ko, ko nam se ne sviđa, o kome imamo loše mišljenje, na koga smo ljubomorni... bilo ko, nije bitno. Bitno je da taj neko plati, bitno je okriviti druge za nasu nesreću, bitno je osloboditi tu frustrafiju, taj bes. Naravno, oni koji zarađuju na tom besu, daće sve od sebe, da taj čovek, i ostane besan, i ostane u tom stanju debilizma.




Kad zakoračite ulicom, videćete čoveka koji pljuje. Videcete drugog čoveka koji baca na ulicu praznu flašu vode. I onda se zapitaš, zašto ljudi to rade? Za čoveka koji pljuje, postoji maramica, za čoveka koji baca flašu, postoji kanta za smeće. Jedan od razloga zašto se ljudi tako ponašaju, jeste zato što su izgubili nit sa okolinom. Postali su bića koja su tada, na tom mestu, u toj ulici, prisutni samo fizički. Oni razmišljaju o drugim stvarima, oni nisu svesni svojih dela. Njih ne zanima ništa drugo, sem zadovoljavanja fizickih, materijalnih potreba. Oni su izgubili osećaj sa lepo, za društveno korisno, oni su nekada bili ljudi, oni su nekada  bili potencijal. Ali onda su nažalost, od svojih starijih upili one modele, koje su im se činili najboljim, prepoznali se u njima i njih se drže ceo život. Možemo da pričamo ko je tu omanuo, ali ni na koga se ne sme svaliti krivica, sem na tog čoveka. Čovek je najveći krivac, svaki čovek je najveći krivac za sebe. Sve ostalo oko njega što se dešava, jesu uticaji, i njih ima raznih, kako dobih tako i loših. Najviše je čovek kriv, što se spaja sa lošim izborima, jer čovek jednog dana postaje svestan sebe, svog postajanja i svojih dela. Ako se tad ne pobuni, to znači da se stopio u društvenu kolotečinu.

Zašto se ljudi ne bune?


2

Početak - ljudi oko nas

Vreme zabluda.

Vreme obmanjivanja.

Neko slatkasto vreme prezasićenja. Prezasićenja ljudi od ljudi.

Znamo li kad su se tačno ljudi prezasitili ljudi?

Ne znamo, jer se taj osećaj kod svakog coveka rađa drugacije. Kad navikneš na sve, ništa te ne može iznenaditi. Osim, trenutne nesreće. Nesreća je možda prejaka reč, ali recimo da pod nesreću možemo svrstati sve loše (u bilo kojoj meri loše) što nam se događa. Nesreće su često plod sleda loših okolnosti, pogrešni ljudi u pogrešno vreme. Dok sam razgovarao sa ljudima, često sam naglasavao značaj nesreća koja nam se dešava. Jer nesreća nas pomera iz naše zone komfora, iz naše učmalosti.

Svako osećanje koje čovek oseća je važno za njegova čula, nesreća, nešto loše je možda jedno od najvažnijih. A najvažnije je to što nas tera da delamo, da se pokrenemo, da razmišljamo.

Kao i poraz. U porazu, čovek shvata da sve što je uradio, prosto nije dovoljno, mora nešto da menja, mora više da radi, mora da se trudi. Iz poraza, iz nesreće covek uči. Čovek uvek više uči iz poraza nego iz pobede.

Ali porazi bole, nesreća boli. Kako iz toga učiti? Gde naći fokus za učenje, za promenu, za nešto drugačije sto neće dovesti do novog poraza, do nove nesreće? U tome se ogleda snaga coveka, snaga njegove misli, njegovog karaktera. Koliko ljudi u stvari uopšte razume šta mu se dešava? Zašto je došlo do poraza, gde je pogrešio? Ako zna gde je pogrešio, zna kako to i da ispravi, ili će bar znati gde da traži rešenje za svoj problem.

Nažalost, takvih ljudi je veoma malo. Ako izađeš na ulicu videćes ljude koji su umorni od poraza, koji su prepušteni stihiji i prosto žele malo sreće, očajnicki žele malo sreće, malo zadovoljstva, malo odmora od svakodnevnih misli, od umora, od svega što žive svaki dan. Svaki dan. Oni su siromašni, i materijalno i duhovno, isceđeni, izmučeni, prepustili su da njima rukovode neki drugi. Da im daju sreće, za njih. Jer su oni gladni uspeha, gladni hrane, gladni sreće, gladni ... i ne biraju kako ce zasititi svoju glad. Takvi nesrećnici se danas raduju da će dobiti 100e.  
Nikada nisam krivio te nesrećnike, već uvek samo one koji su zarađivali od te muke, koji su olako shvatili tu odgovornost, unovčili je, pustili sve te jadne ljude niz vodu.

Takvi ljudi su se prezasitili ljudi.
Ljudi jureći za koru hleba, gubeći osecaj za sve ostalo. Za borbu, za uživanja, za kritičku misao, za razmišljanje, za igru, za ljubav, za ono što čini život. Njima je uzak ugao posmatranja života, njima je fokus na hlebu i zadovoljstvu. A kom to zadovoljstvu? Koje zadovoljstvo moze da ima čovek, koji ne zna za ništa drugo, sem da radi za hranu?


1