Za početak, čovek da bi se pobunio protiv nečega, on mora da ima svest. Svest je rezultat razmišljanja, rezultat određenih stavova, svest je ono što čoveka čini čovekom, zdravom jedinkom društva. Loš primer u Srbiji, u našem društvu generalno, jesu političke organizacije, a na kapiji, na ulazu većini tih organizacija treba da stoji:
Vi koji ovde ulazite, ostavite svest ovde.
Jer je to prvo što se ubija u većini političkih organizacija. U takvim organizacijama se ne toleriše svest, ne toleriše se razmišljanje, ne toleriše se kritička misao. Već isključivo broj, ljudi postaju samo brojevi, gube svoj identitet, postaju poslušnici, da bez pogovora rade šta im se kaže. Kada je klima u društvu takva, prosta, jednostavna, klima u kojoj se neguju iskrivljene vrednosti, onda se dešavaju razne maligne pojave koje se šire po svim segmentima društva. Jedno od tih pojava, jesu upravo takve političke organizacije.
Čovek da bi se bunio, u vezi bilo čega, mora prvo da razume protiv čega se buni, mora prvo da shvati zašto je pogrešno, i postoji li način da on svojim delovanjem to ispravi. U načem društvu, oni koji se drznu da iskažu svoju svest, svoje kritičko razmišljnje prema bilo čemu, što odudara od opštem utisku okoline, suočiće se pre svega sa komentarima, kritikama, sa savetovanjima da pravila koja postoje, postoje da bi čovek savio kičmu pod njima, i uklopio se u njih. Možemo li onda, na sve te ljude koji slepo se povinuju nametnutim pravilima nazvati beskičmenjacima?
Apsolutno da da.
Mi smo u našoj patrijahalnosti, našim debilnim pravilima, koji su tu eto tako, niko ne zna zbog čega, umesto da podstakujemo drugo mišljenje, da i samo uviđamo koja su loša delovanja tih pravila, pod težinom tih pravila, koja nam savijaju i tela i um, postajemo zajedljivi, postajemo u dubini nesrećni. I kao takvi, mi kritikujemo sve drugačije što se ne uklapa upravo u ta pravila, jer ako se ne uklapa u njih, može li biti da nešto nije u redu sa njim?
Da li nas kritikuje ona okolina, koja je ostala zaglavljena u konzervativnom, patrijahalnom nastojanju, da čvrsto drži zadate norme po svaku cenu? Ona okolina koja odobrava brak po svaku cenu, ona koja na nasilje u porodici reaguje tako što krivi ženu, jer je verovatno zaslužila batine? Ona okolina koja lupa etiketu zeni koja reši da preseče i razvede se od muža, etiketu raspuštenice, jer mora da nije u redu sa njom čim je muž oterao?
Ta okolina mi se i ne sviđa baš...
U takvoj okolini, treba se buniti u svakoj prilici, to svaki čovek sa svešću zaslužuje samom sebi. Čak i u takvoj okolini, treba težiti da se bude, pre svega odgovoran čovek, prvo prema sebi, prema ljudima koje voli, svojim bližnjima, pa i prema svom društvu, svojoj zajednici. Jako je važno sad pomenuti zadovoljstvo svojim životom, koliko to utiče na čoveka, kako će se ponašati prema drugima?
3
Нема коментара:
Постави коментар