Smrad mladosti

 17

 

 

U 15 do 5 ujutru stvarno nisam uspeo da se setim boljeg naslova.

Podekad, dok je gledam, prosto ne može, a da se ne primeti pogubljenost, brzina brzina i brzina. Brzina u mislima, hiljadu misli koje struje brzinom koje naše oko ne može da isprati, a posle svake druge ili treće misli - pukne. Desi se prekid, i svaki nastavak te misli, više nije zanimljiv, jer svaki novi početak misli, grade nešto svoje, grade nešto novo, nešto što je mladim očima zanimljivo, interesantno, puno života, nije više dosadno kao ona prethodna misao ili radnja.
Život ispunjen trivialnošću, nekim stvarima tek da drže pažnju, tek da ... održava tu nesrećnu dušu iznad vode dosade.

Kupanje u lajkovima i govornim porukama. Dok broje lajkove i svoje u nizu glupe objave, dok gledaju koliko sekundi im traje govorna poruka ili pak, dok gledaju samo još jedan video na internetu koji će da ih zaprepasti... postaju slepi na stvaran svet oko sebe.
Taj smrad je tako tup, plasiran je sa ciljem, kao u marketu, najprodavaniji proizvodi su u visini očiju, tako i ovaj smrad, stvoren je da se održava uvek u visini očiju. Da tako poput magle i dima, bude glavni fokus i da pažnja ne ide nikud.
Nauči jadan slabašan čovek da živi s tim, više ne može biti sposoban ni razaznati zvuke i svetlosti koje dopiru van te smrdljive magle. Dok broji lajkove i pita se gde je ovom svetu nestalo čiste lepote poput cveta, ni ne vidi, da pod njegovim nogama se grči to cveće, koje jedva čeka da mlad čovek opijen smradom modernog vremena, načini još jedan nebitan korak u svom životu, i tako bar malo olakša cvetu koji odavno više ne oseti ljudsku ruku, već samo povetarac koji pravi pčela, svojim malecnim krilima.

Nekad se pitam, misleći na te mlade ljude, na ljude koji biraju svesno slepilo pored zdravih očiju, ko će im skloniti tu maglu? Da li će im se desiti neka osoba, neki događaj koji će ih poremetiti dovoljno da shvate da postoji svet i pored te magle... zapravo, bolji je izraz dim.
Dim koji je u početku nezanimljiv, ponekad čak i smeta čoveku, ali se vremenom navikao na njega, pa mu svakodnevnica beše dosadna i prazna bez tog smrada.
Ne, oni neće prepoznati osobu, jer je sve otišlo u takav smrad, da čak i dele taj smrdljivi dim koji im je okupirao oči i misli, i preziru svakog ko se ne kupa u njemu. Neki su blaži, pa svoju netrpeljivost prema drugačijem ispoljavaju indirektno, skrivenim porukama prezira, dok sa druge strane, neko žustrije biće, smatra životnim neprijateljem, koje gleda sa prezirom dok svoj život provodi u nečemu što nema ni delić tog divnog smrada koji se oseti u svakom deliću čovečijeg delovanja.
 

Nešto me podseti, ta lutanja po internetu bežeći od dosade, kao jadnik koji grabi vazduh dok trči izbezumljen, bežeći od smrti.

Dok opijeni nebitnim stvarima, koračaju ti mladi ljudi, najviše će ih zapravo uzdrmati bandera na koju će sasvim sigurno naleteti, tek da ih upozori da život, pravi život prolazi kraj njih. A oni ga ne žive ...
Ta jadna, naša ni malo zadovoljna i ispunjena omladina, samo je produkt zatucanog, sebičnog naroda koji je prigrlio tehnologiju zaglupljivanja i davao tada još malom detetu, samo da ga ostavi na miru i da ga više ne davi.
Armija te omladine već korača našim betonima. Jako je malo zemlje, ostao je samo beton.
I taj betom ima svoju svrhu, za sakrije zemlju, cvet, glistu, blato i travu. Živ svet koji davimo i gazimo svakog dana.
Ova omladina nije ništa drugačija od tog ugnjetavanja prirode, jer kad se ne oseti zemlja pod nogama, skrivene su one sitne čari zbog kojeg treba istraživati ovaj svet.
Ali ko će traćiti vreme na prirodu... deca se u njoj ionako isprljaju.

Zrno žene

16

Kišno je neko vreme, baš je sumorno nama koji, pod nekom vrstom moranja, ispunjavamo svakodnevnicu gledajući šta nam priroda daruje. Uskoro će godina dana kako pišem sve ovo... neke teme se prepliću, neke nadovezuju. Evo jedne teme, teme o ženama.
Zrno žene ... sviđa mi se ovaj naziv, i ovo je možda jedina priča gde sam prvo došao do naslova, pa tek onda pisao. Elem, dao sam se u razmišljanje šta da napišem, a mogao bih dosta toga. Baš i zbog nedavnog 8. marta koji je bio...
Svi znamo položaj žene, njenu borbu za nešto što se naziva ravnopravnost. I kad ovo napišem, ne mogu da ignorišem misao koja se nadovezuje, a to je da je nažalost jako mali broj muškaraca koji razume ovu težnju žene.
Neko mi je jednom rekao da žena traži sigurnost u izboru. I to je najkraća i najbolja definicija koje trenutno mogu da se setim.

Zrno žene jeste onaj ulazak žene u život muškarca, ulazak nečeg malog, koji se u muškom biću, u njegovom ličnom svetu razvija i čini ga boljim. Ono što se odnosi na većinu muškaeca, da prosto bez žene nije potpun, on je kreatura jednog čoveka bez svoje potpune svrhe i definicije. I najvredniji, najpametniji, najpoželjniji muškarac može biti samo nebrušeni dijamant, i bez stvarnog jedinstvenog sjaja, koji može da podari samo žena. Muškarcu žena može da daruje život dva puta, kad ga rađa i kad mu daje pravi smisao.
Sad kad smo malo idealizovali sve, da vidimo kakvo je stanje na terenu...
Jako loše.
Baš baš loše.

Od čega krenuti ne znam ni sam. Pomenuh 8. mart i on je važan jer opominje ulogu i vrednost žene u društvu. A društvo danas ženu razapinje gde god može. I nije bitno da li to rade muškarci i žene. Imamo možda neki najgori miks društvenih odlika koje možemo da zamislimo. S jedne strane tu je i dalje dominantna patrijahalna struja, koja ženu smešta u kuhinju i nigde više, dok sa druge strane sa zapada nam dolazi neka liberalna struja, koja opet na drugi način degradira položaj žene, forsirajući ničim izazvanu slobodu, gde se od žene traži da bude npr seksualno slobodnija i da je to sasvim u redu.
Deluje da je žena krhka pojava, koja lako pada pod uticaj društva i njenih struja, nije lako balansirati između svega toga.
I ovde moram da napišem, da što žena ima veću svest o sebi, biće ravnopravnija i manje će padati pod uticaj društva, dok one nesigurnije, neće imati snage da se izbore sa onim pritiscima koje društvo nameće.

A muškarci... vitezovi, večita gospoda i zaštitnici žena, prave Telegram grupu gde dele golotinju, dele slike žena koje nemaju nikakvu vrednost za njih. Nažalost, gore dve pomenute struje društva stvaraju takve muškarce, koji misle da je ženi mesto u kuhinji i da je sasvim u redu da bude slobodnija sa drugim muškarcima, i da je kao takvu muškarci koriste za svoja zadovoljstva.
Može se reći da je žena i dalje određena da služi muškarcu, samo su drugačiji načini.

Većina današnjih muškaraca, nažalost, nije nije doživelo zrno žene. Oni nisu osetili nežnu žensku ruku koja oplemenjuje. Nisu doživeli onaj zaštitinički osećaj, kada o jednoj ženi znaš sve, znaš svaku njenu slabost, svaku zajedničku emociju koju ste doživeli, svaki smeh i plač... a sve to nosiš u grob, jer je sve to deo tebe, deo koji je žena promenila u tebi.
Muškarac koji ne ceni blagoslov vasione ili sudbine, koga već, da bude oplemenjen jednom takvom ženom, ne može da ceni više nikada nijednu ženu, jer takav čovek nijednoj ženi ne može biti njen vitez, njen zaštitnik. Nije zaštitinik onaj koji proda ženu zarad zrno niskih zadovoljstava. Takav muškarac je za žaljenje, jer nije uspeo da se izbori sa strujama društva. Takav muškarac je slab, slabašan i za sebe, i kao takav slabić, ne može biti neko koji će se na pravi način nositi sa nečim, šta znači žena.

Ovo društvo još mnogo mora da napreduje, da izbaci ta naginjanja ka ekstremu i razne struje koje društvo nameće pojedincima. Feminizam, 8. mart jesu neki rezultati te borbe, i oni mogu biti pogrešni ili pravi, to je na svakom čoveku da proceni, ali ako tokom cele godine nemaš obzira prema ženi, nemaš trunku razumevanja, ne možeš da obuzdaš sebe sa komentarima, posmatraš žene kao manje vredne ljude, ne možeš jednim cvetom promeniti ništa, jer žena želi da ima izbor, da ima izbor koji ona odabere jer voli i oseća sigurnost, a ne da bira između dva zla.

Visoki zidovi prave ... senku

15

Pišem na laptopu.
I to je nešto najbolje što sam na ovom laptopu radio.
Pisaću o grešci.
Šta je greška? Kako nastaje?
 

Onako, odmah bih mogao reći, kad nešto radiš, pa pogrešiš. Nešto, usled nečega, krene po zlu. A šta ako se to odnosi na čoveka?
Koliko jedna greška može da promeni život? Život je pun grešaka, više ne znamo koja je važnija, bolnija, srećna nesrećna. Kao efekat leptira, kako vreme odmiče, njena uloga je sve važnija, a njene posledice dalekosežnije.
Nekako smo navikli da živimo sa njima. Jbg nikom nije idealno u životu.
Znam jednu priču ... o Peri, Petru.
Prvi put pišem o njemu.
 

Pera je lepo živeo dok je slušao šta mu kažu. Roditelji, kasnije učitelji, nastavnici, stariji mudriji. Nije pružao otpor, prepustio se mudrostima drugih i na krilima njigovih zaključaka tabao je svoje puteve. A zapravo, tabao je već utabanim putevima. I jednog dana, naš Pera je došao do silnih zidina. Obećavali su mu šumu, planine, reke i mora, obećavali su mu lepotu prirode, one čiste, neukaljane. Gledao je zidine, i pitao se gde je. Mora da je pogrešio, mislio je. Desila se greška... Ima li puta nazad? Odmah mu je kroz glavu protutnjala misao o silnom protraćenom vremenu, koje je otišlo u nepovrat.
Da ... tačno, desila se greška.
Dok je sedeo na stepeniku, u senci jedne ogromne zidine, shvatio je.
Uljuljkan u lažnu sigurnost drugih, slepo verujući mudrijima, svakim korakom pravio je novu grešku, koja je svakim korakom postajala sve skuplja i skuplja ... po našeg Peru.
Toliko skupa, da je ceo njegov trenutni život, postao jedna velika greška, a svakim daljim korakom, postajala je sve veća.
Te zidine, nisu ništa drugo nego ograničenja tih mudrih ljudi, koji su ograničili svoj život i sticajem smernih okolnosti, ograničili su i njega, Peru.
Iza svakih tih zidina, krije se priroda, krije se more, krije se šuma, livada... vreo pesak i palma.
Ono što Peri niko nije rekao, jeste da mu je za život potreban malj. Čekić, veliki čekić, najveći mogući čekić koji može naći. Da sa njim sruši zid i tako svojim greškama smanji na vrednosti.
Ono što Petru nisu rekli, da nema čekića. Nema ga ... od silnih grešaka koje je napravio, izgubljen je, nestao je.
Pera i dalje dodiruje zidine, traži pukotine. Gleda, pitajući se kuda i gde je pogrešio.
Peru niko nije naučio da se bori, da sam tabana svojim putevima i ruši kako ume i zna zidine, te je primoran da ih nemoćno gleda.
Pera svoj čekić nema.
Imaš li ga ti?

Sloboda, one koje nema

14 

Kažu, korona je učvrstila ono što je jako, ono što je dobro, a uništila ono što je slabo, klimavo. Tako i biva sa odnosima među ljudima. Mi živimo teške živote, na ovom prostoru se vekovima teško živelo, tako je i danas. I nekako logično je da kad nas sve počne nešto pritiskati, da nam i to malo lakšeg, lagodnijeg života, pa bukvalno nestane pod tim pritiskom. 

Ljudi su dosta toga uzimali zdravo za gotovo, i onda kad se desi ovako nešto, onda se promeni okruženje u kojem je raniji život funkcionisao. I desi se ... slom.

Slom porodica, slom veza, slom generalno odnosa među ljudima, ljudi bivaju sebični, uplašeni. I dok nam ograničavaju kretanje, ograničavaju druženja, ograničavaju muziku, pred našim očima se dešava kolaps zdravlja, neki ljudi umiru, ljudi postaju samo neke brojke, bilo obični mučenici ili lekari koji su pomagali ljudima.

Pa nisu dočekali čuvenu vakcinu.

Za mene korona predstavlja jedan kavez, nekako je u mom životu krenulo, u zamahu neke slobode, i onda najednom sam osetio da su mi noge vezane, kao nekakvoj ptici, pa počne da leti i najednom oseti da ima lanac na nozi, ali i dalje može da leti. Svi smo osetili taj neki lanac, ali zapravo, nismo znali šta on znači, šta predstavlja.

I onda dan za danom, realnost biva sve bliža, sve one lepe stvari koje sam gledao, više ih nema, sad je samo kavez.

Šta sad...?

Kažu da ne možete utamničiti čoveka slobodnog duha, jer je on slobodan i u tamnici.

Ja sam se vratio svojoj tamnici, manje više ista je kao i pre korone. Malo je preuredjena, valjda malo poboljsati, to kakvo takvo okruženje u kojem se nađemo.

Šta na kraju preostane?

Šta preostane kada nas svi napuste?

Vreme.

Ostaje nam da čekamo, da vreme uradi svoje, da kavez opet postane slab, da lanac vremenom istrune i da čovek opet dobije šansu da bude slobodan.

Evo, dođe i ova godina.Toliko želja, svakom nešto treba, svakom nešto nedostaje, a ja želim ponovnu slobodu, i znam da ću je opet dočekati. Što želim i vama...

Budite slobodni, pre svega u glavi, nije bitno gde se nalazite.