Početak - ljudi oko nas

Vreme zabluda.

Vreme obmanjivanja.

Neko slatkasto vreme prezasićenja. Prezasićenja ljudi od ljudi.

Znamo li kad su se tačno ljudi prezasitili ljudi?

Ne znamo, jer se taj osećaj kod svakog coveka rađa drugacije. Kad navikneš na sve, ništa te ne može iznenaditi. Osim, trenutne nesreće. Nesreća je možda prejaka reč, ali recimo da pod nesreću možemo svrstati sve loše (u bilo kojoj meri loše) što nam se događa. Nesreće su često plod sleda loših okolnosti, pogrešni ljudi u pogrešno vreme. Dok sam razgovarao sa ljudima, često sam naglasavao značaj nesreća koja nam se dešava. Jer nesreća nas pomera iz naše zone komfora, iz naše učmalosti.

Svako osećanje koje čovek oseća je važno za njegova čula, nesreća, nešto loše je možda jedno od najvažnijih. A najvažnije je to što nas tera da delamo, da se pokrenemo, da razmišljamo.

Kao i poraz. U porazu, čovek shvata da sve što je uradio, prosto nije dovoljno, mora nešto da menja, mora više da radi, mora da se trudi. Iz poraza, iz nesreće covek uči. Čovek uvek više uči iz poraza nego iz pobede.

Ali porazi bole, nesreća boli. Kako iz toga učiti? Gde naći fokus za učenje, za promenu, za nešto drugačije sto neće dovesti do novog poraza, do nove nesreće? U tome se ogleda snaga coveka, snaga njegove misli, njegovog karaktera. Koliko ljudi u stvari uopšte razume šta mu se dešava? Zašto je došlo do poraza, gde je pogrešio? Ako zna gde je pogrešio, zna kako to i da ispravi, ili će bar znati gde da traži rešenje za svoj problem.

Nažalost, takvih ljudi je veoma malo. Ako izađeš na ulicu videćes ljude koji su umorni od poraza, koji su prepušteni stihiji i prosto žele malo sreće, očajnicki žele malo sreće, malo zadovoljstva, malo odmora od svakodnevnih misli, od umora, od svega što žive svaki dan. Svaki dan. Oni su siromašni, i materijalno i duhovno, isceđeni, izmučeni, prepustili su da njima rukovode neki drugi. Da im daju sreće, za njih. Jer su oni gladni uspeha, gladni hrane, gladni sreće, gladni ... i ne biraju kako ce zasititi svoju glad. Takvi nesrećnici se danas raduju da će dobiti 100e.  
Nikada nisam krivio te nesrećnike, već uvek samo one koji su zarađivali od te muke, koji su olako shvatili tu odgovornost, unovčili je, pustili sve te jadne ljude niz vodu.

Takvi ljudi su se prezasitili ljudi.
Ljudi jureći za koru hleba, gubeći osecaj za sve ostalo. Za borbu, za uživanja, za kritičku misao, za razmišljanje, za igru, za ljubav, za ono što čini život. Njima je uzak ugao posmatranja života, njima je fokus na hlebu i zadovoljstvu. A kom to zadovoljstvu? Koje zadovoljstvo moze da ima čovek, koji ne zna za ništa drugo, sem da radi za hranu?


1