Adamovo pismo

26.

Kao što je uvek verovao, verovao je i tad, da se sve dešava sa razlogom. I taj tragično loš seks ga je podsetio na prošlost, koja svakim danom pokazuje drugi sjaj u Adamovim očima. A to .. ipak zavisi koliko je prošlost voljna da plati suzama. 

Noć je pala, a on je satran od tuge, od neizdrživog, rešio da napiše pismo. Kome? Samom sebi? Ženi? Roditeljima? Nerođenom sinu, kćerki?

Kako se Adam osetio, šta ga je navelo da piše... da li je lakše posle pisma i hoće li ga pročitati u nekoj kasnijoj dobi. To zna samo Adam, a ja vam prenosim njegovo pismo u celosti. 

Skoro će 1 posle ponoći. Čuju se psi. Ništa se više ne čuje. 

Lišće nežno miluje povetarac, u najvećoj tišini. Tajno, skriveno.

Popijen vitamin i pola flaše vode. Vraćam se u 2014. godinu. Vraćam se u sobu u kojoj sam i sad. Vraćam se istoj boji zidova... istom podu, vratima, prozorima.

Vraćam se sebi, kad sam imao 50 kila. 

Skoro će 1 sat, otac dolazi sa posla. Majka je skuvala kafu za njega i legla uz TV. Probudiće se kad on dođe.

Ja igram kviz. Ima godina dana kako sam ga otkrio. Dosta ljudi. U mojoj blizini. Nije to tako često. 

U stvari, kod mene nikad nije ni bilo. Nemam ja prijatelje, oko sebe imam samo zemlju i tek ponekog starca. Ko bi se družio sa momkom od 50 kila kojeg zlostavljaju u školi, a posle nastavio život ...kad je od starta loše, ma piši propalo. 

Posle vojske, malo sam se trgao, ali sem par uzaludnih razgovora za posao, ravna linija.

Ravna linija... au čoveče. Dvadesetšest godina, a ravna linija. 

Neko do tad proživi celu mladost  i skrasi se. Neko započne biznis. Neko upozna ljubav svog života, pa je nervozno gleda... skupljajući snagu da joj priđe. 

A kod mene ravna linija. Posle škole imam vojsku od 6 meseci i posao obezbeđenja isto toliko. Ništa više.. prazna tabla. 

Te 2014 sam se prvi put zaljubio u zauzetu devojku, šest godina stariju od mene. Preko kviza...preko interneta. Drugačije kako pronaći devojku?

Na periferiji, bez samopouzdanja, novca, normalne kilaže i izgleda... čime privući, ne samo devojku nego bilo koga drugog?

Tad sam znao, od života malo šta ću moći da očekujem. 

Pedeset kila.. a trenirao. Dohvatio neku garnišnu i uvukao je u jedan stari dedin kofer. Kofer natrpao ciglama... čuvao ga pod krevetom, i kasno uveče vežbao. Godinama, a ista kilaža. Čemu vežbanje? Psihi?

U bolu, dodavanje još dodatnog bola?

Pa ima li smisla?

Ako smo goli na susnežici, hladno nam je i nije prijatno. Ali ako se umočimo u ledenu vodu, kad izađemo iz vode... hoće li biti prijatnije?

Da li je taj kofer moja ledena voda?

Bol uvek ima starijeg brata, nemilosrdnijeg. Pa nekad sa odlučnošću se ide kod njega.. zarad čeličenja, zarad spoznaje većeg zla, veće neprijatnosti. 

Zato sam uzaludno vežbao. 

Realno sam sebi pripisao poraz. Poraz onoga što sam hteo biti. Da bih pobedio treba da se menjam. Ali tad to nisam znao.

Kad živiš u džungli, bez reda. Kako će se snaći trezveni čovek, dobrica? Koji svima želi dobro i želi red, jer se u njemu najbolje snalazi? Kako će se nositi sa brutalnim napadima skorojevića, koji biraju njega, slabog i nesnađenog da pokazuju moć?

Kako će se nositi... sa tim silovanjem koje društvo sprovodi? 

Izgubiće deo sebe, ali ne i najvažniji. Ali će sebi pripisati konačan kraj.

Kraj, bez početka. 

Kraj, a još ništa nije ni počelo.

Kraj, bez zagrljaja, bez prvog poljupca, bez noćnih ludovanja kad ne misliš na sutra, bez para, bez rada da bi se dobile pare, pijanki drugarstva, bez mora peska sunca, bez života.

A kad sam sebi presudiš, nije više isto. U godinama koje slede... kad pričaju o bilo čemu, ti ćutiš, jer ne znaš kako je doživeti bilo šta. Kad se smeju, ti se nasmeješ reda radi. Kad je tužno, ne dotiče. Kad je nesrećno, ravnodušnost.

Kad sebi priznaš poraz, sve prestaje da bude važno. Shvatiš, prihvatiš da si davno davno pokušavao. Da si davno bio okovan nesrećnim okolnostima, a kasnije samo menjaju oblik. Da život nisi živeo, nego je život živeo tebe. 

Kad sebi priznaš poraz, onda se ne čudiš što zadihan sa koferom punih cigala, dolaziš na peron, a svi vozovi su otišli.

Dole ostaje tek poneki trag nekog čoveka koji je isto tako nesnađen, luta i besciljno tumara. Dok čekaš, voz ne dolazi. A ti prebiraš misli, kao prašinu na dlanu. Gde sam pogrešio?

Eh Adame. Voz koji čekaš, neće doći. Neće se pojaviti devojka koja će te ljubiti kao prvi put. S kojom ćeš prvi put videti nebo koje se ogleda u beskonačnom moru. Neće se pojaviti ona s kojom možeš celu noć provesti u pričanju, u alkoholu u đuskanju, da ne mislite na sutra.

Šta ostaje...

Godine koje donose stomak i impotenciju. Bore  i sede... uživanje u muzici, otkrivenoj tako prekasno da se sluša sa tinejdžerskim žarom.

Ostaje i onaj mir, koji nastaje nakon što sudija udari čekićem, koji zapečati sudbinu.

Vreme je za neke nove puteve, hodaću bos... da mi trava bude draža kad stanem na nju. Opet ću ići kod nemilosrdnog starijeg brata, i požaliti mu se da se opet nečemu nadam i da mi je teško.

On će već pronaći način da mi kaže, da se iza bola krije razočaranje, šta je sve moglo, a nije. Da će me vreme naterati da sahranim starog Adama, da bi se rodio novi.

Idem sam nekim novim putem, idem i pišem ovo. Idem i taj put će biti graciozan. Biće, jer ja tako želim.

A u stvari... biće to samo još jedan krug u ćeliji u kojoj sam zatočen, koji neki ljudi nazivaju životom.

Bajka o Ani iz Andorije

25.

Kad se krene na jug, pa posle malo za istok. Kad se putuje četiri noći i četiri dana, ulazi se u teritoriju, kojom vlada porodica Busmativčić. Zemlja velika kao 3 sveta koja prosečni ljudi videše. Zemlja, gde u svakom delu je svako od četiri godišnja doba. Obećana zemlja za trgovačke putnike i ljude čiji su drumovi dobri drugovi. 

Zemlja Petrinija.

U zemlju Petriniju svi su dobrodošli, gde vlada socijalna pravda za sve sa stalnim prebivalištem. Za mnoge obećana, zbog raskoši. A centar te raskoši je Ana iz Ba Anda. Njen dvorac se nalazio u gradu Ba Andorija, tik uz prelepu plažu  Namenovog mora.

O njoj su kružile mnoge priče, mnoge glasine. Pričalo se da joj je bilo žao jednog jagnjeta, pa je od jednog seljaka kupila svaku ovcu koju je posedovao. Naredila je prokopavanje tunela, da se ne bi narušilo polje Lizijantusa, njenog omiljenog cveta. Pravedna prema čoveku i prirodi, oštra prema rđavom svetu, koji pokušaju  pokvarenim radnjama steći bogatstvo, a posebno je bila preka prema onima koji poremete harmoniju življenja, jer.. kao što je kazivao bilbord ispred njenog dvorca 'Život je umetnost, budi umetnik'.

Sve zemlje iz okoline su znali za Petriniju, i svako ko je imao mir u srcu i pamet u glavi, mogao je doći potražiti svoju sreću. Tako je put doveo jednog mladog, a bistrog čoveka Grigorija Dobronamernika.

Ne preterano školovan, odaje se za pisca i filozofa. Sam je sebi nadenuo titule. A svojim govorom je lako pobeđivao u svakoj raspravi, ostavljajući suparnika da misli o rečenom. Retki su oni koji su odmah prihvatali Grigorijeve reči. Uglavnom on padne na pamet ljudima, kad ih njegova mudrost podseti.  Nakon što je stigao u Ba Andoriju, brzo je našao posao u lokalnoj štampariji. Kako se provodio na plaži, u podnožju zamka porodice Busmativčić, lako je mamio poglede prisutnih žena. Imao je tamnu kosu, razvijena ramena, oštru bradu. Među uglavnom ljudi svetle pute kao što su Petrinijanci,lako se izdvajao. U štampariji je ispravljao tekst, tu su se, između ostalog, štampala glasila porodice Busmativčić. Tu je prvi put ugledao Anu, na plakatu. 

Njena porodica je slavila godišnjicu Praskozorja, krvave revolucije koja je dovela porodicu Busmativčić na presto tim velikim zemljama. Na glavnom trgu Hiljadu noževa, podignut je veliki šator, postavljeni su lejzibegovi, fotelje, kauči, kreveti, dušeci. Prisustvovali su ljudi raznog sveta, od nižeg staleza sa svojom poslugom do poslovnih partnera porodice Busmativčić, koji su imali ekskluzivan ulaz u VIP zonu.

U sred spremanja, štamparija je štampala jelovnik te je dostavila na trgu Hiljadu noževa. U tom trenutku se pojavila Ana, a zvuk njenih štikli su najavljivale njen dolazak. U celojPetriniji, samo je njoj bilo dozvoljeno da obuje štikle. Iza Grigorijevih leđa prvo je čuo njih, a zatim je osetio njen parfem. Prvo je video njene pomoćnike, a zatim i nju.

Visoku crnku, pomalo tamnijeg tena u tamnoj plavoj haljini. Štikle, šnala i tašna u boji neba, a glas opijajući poput anđela. Duga crna kosa je štitila njena nežna ramena od radoznalih pogleda. A njen pogled se je fiksirao njega. Gledao ju je pomalo s visine. Njegov pogled joj je govorio 'šta mi tu glumiš neko ludilo'. A ona ga je gledala i mislila 'ovaj nije odavde'. 

Dok je trajala proslava, čiča Zetkoslav je uveo našeg mlađanog Grigorija na proslavu. Bila je prilično dosadna, jer su starci besedili o toj velikoj borbi koja ih je zadesila i o blagostanju koji su stvorili nakon krvave borbe.

Sedam meseci nakon toga, Gligorija je već krenuo da bije glas opasnog šarmera, ali i skromnog vrednog radnika. Ubrzo je napredovao, pa je on sam otvorio svoju štampariju, planirajući da u njoj štampa novac. Kako posao nije išao odmah uspešno, radio je dodatan posao podučavajući mlade naraštaje za život. Tu se prijavio na Anin oglas.

Ana je usvojila malog Agno amerikanca koji je stasao dovoljno da postane svestan sveta. Bio mu je potreban učitelj, mentor, pomoćnik i čovek od koga će moći da uči o izazovima. 

Grigorije taj dan nikad zaboraviti neće. 

Ulazak u prostoriju sa pomoćnikom koji ga je uveo, a u prostoriji mali Agno i Ana. Agno je čitao nešto, a Ana je sedela pored njega. Na brzaka ju je odmerio, bila je savršena. Sedela je u haljini boje zlata, sa velikim izrezom kroz koje se videla savršena glatka noga, prekrivena čipkastim čarapama. Na nozi crna štikla, od koje mu nije bilo dobro. Dekolte koji je kao magnet privukao njegov pogled, uz crnu kosu čiji se rep protezao skoro do poda. Šnala zlatne boje. Kasnije je saznao da haljina i jeste od zlata... kao i šnala. Čuo je razne prile o njoj, ali gledajući je sve je palo u vodu. Postoji samo ona.

Kada se Grigorije pojavio kao kandidat, Ana je uzela knjigu od Agna govoreće mu da ide sa pomoćnikom. U tom momentu joj je ispala knjiga, pa je užurbano podigla. Čipka u kojoj su ušuškane njege grudi nije promakla Grigorijevom pogledu. Ana je odmah rekla svima da ih ostave nasamo. 

Gledala ga je... skoro njene visine, gledao ju je ravno, kao da mu je njena pojava sasvim obična. Mislila se ... Ne gleda u pod kao ostali. Obično odeven, ali sa ispeglanom košuljom. Cipelama ... uredan. Nije nervozan kao ostali. I tek što ga je počela posmatrati, on je upitao 'Ima li šta da se popije, kakva je ovo kuća?'

Ona je naravno, odmah naredila pomoćnicima da donesu pečenje i vino, kako i red naleže. Grigorije voli krtinu, a suvoću mesa je natapao vinom, dok je ona grickala kožuricu, teme su se smenjivale. Pitala ga je, postoje li muško ženska prijateljstva?

Gligorije je porazmislio i rekao da je to kao sveti gral svakog odnosa između muškarca i žene, to dvoje ljudi i da se do njega dolazi samo ako oboje imaju spremnost da do njega dođu, a da ne naruše taj odnos seksom ili sličnim sladostrašćem. Ana je tu, pomalo opijena od vina, ali trezvena, donela odluku da baš on bude čovek koji će podučavati njenog Agna.

Grigorije se ubrzo uselio u zamak i lepo prilagodio ljudima koji žive u njemu pored Ane. Ubrzo je shvatio da koliko je lepa, toliko i bahata sa novcem. Sve je kulminiralo kada je naredila da se donesu sve novčanice iz levog bloka velikog sefa, da bi se ugrejala, jer joj je bilo nešto hladno. Lično je angažovala i Grigorija za to. 

Sa punim rukama pakovanog novca, ušao je u njene odaje. Ona je bila u satenskoj rozoj haljini. Na nogama čupkaste papuče, a kosa puštena. Prvi put joj je video kosu tako slobodnu. Bila je savršena... tako ozbiljna, a tako u teškoj nelagodi. Nešto joj je nedostajalo.

Kad je novac donet, naredila mu je da ostane sa njom u prostoriji i da zapali novac u obližnjem kaminu. Kako je novac goreo i goreo, ona ga je opkoračila dok je sedeo i rekla 'Pored sve ove vatre ovog novca koji gori i koji greje, nije ni delić onoga koliko me greješ ti!'

Snažno mu je zabacila glavu u nazad i nabila mu jezik u usta. Krenuo je da je ljubi, i dok se prepuštao topio ga je njen miris i kosa koja se našla svuda po njemu. Sela mu je u krilo, njišući se po njemu. Nakon što je uzela par daha, rekla mu je 'Oooooh profesore, prodirete duboko kao i vaše znanje.' Kada više nije mogao da izdrži, svukao je i bacio na krevet. Pre nego što joj se približio, bacio je još koji paket novčanica u kamin i rekao joj 'Nisi bila dobra. Izvukao je kaiš i sakrio ga.' 

Imala je roze gaćice, čipkast grudnjak. Savršeno joj je stajalo na njenu preplanulu kožu. Ni reč više nije izustio, jezikom je pravio trag na njenom kolenu, lagano krećući se na gore, približavajući se njoj. Kada je došao dugo joj je ljubio butine, želeo je da bude potpuno spremna, da joj se gaćice ulepe kad prstom pređe preko nje. 

Divljački seks je trajao dugo, sav naboj koji se skupljao mesecima koji se osetio u pogledima oslobodio se tog dana. Vatra se sama ugasila... Oni su ležali, a oko njih se izmešao miris njenog parfema sperme i pečenja. Dok je ležala na njegovoj ruci, pričao joj je kako je došao u Petrinija, o svojim planovima. Tu joj se jako dopala ideja da koristi njegovu štampariju za štampanje para. 

To će biti samo njihova tajna i napravili su tajni pakt, tako što su isekli dlanove i rukovali se krvlju. Dok im je ruka bridila, gledali su se i znali da su pronašli onu dušu koju su celog života tražili.

Venčanje se desilo ubrzo. Bila je to fešta kakvu ni stari ne pamte. A da bi taj događaj doneo dobrog i najnižem staležu sa njihovom poslugom, organizovali su bacanje para u more. Ušli su u balon pun para, i kad bi poleteli iznad vode, uz sumrak bacali su novac u more dok su ih ovi jadnici skupljali.

Ubrzo je to preraslo u manifestaciju Zadovoljstvo je u parama, koja se održavala svakoh 16. u mesecu, simbolično jer je tog dana pao prvi poljubac i seks i sklopljen tajni pakt. Naravno, ostalima su rekli da samo vole taj broj. 

U godinama koji su usledili, Grigorijeva pamet je dovela do toga da porodica Busmativčić postane još bogatija, kupovajući zemlju  novcem koji su štampali u njegovoj štampariji, gradeći luksuzne vile kraj mora i kupovinom planina u južnom delu Petrinije, da bi razvili i biznis žimskih sportova. Ana je rodila troje dece, a mali Agno je postao izvršni direktor velike inostrane korporacije koja posluje u susedstvu.

Svi su živeli srećno do kraja života i plivali su u parama.

Kraj