Brutalizam materijalizma

U kojeg god čoveka da pogledam, vidim borbu. Borbu da ima više. Da ima više da bi bio cenjeniji kod drugih, da bi bio uspešniji. Gde je granica? Gde je linija kod koje dođemo i kažemo to je to, od sad ulažem u 'nematerijalne' stvari?
Kad tačno čovek postaje neispunjen, sa mrvicom samopouzdanja, kad počinje da se hvata za tu slamku rđavog zadovoljstva?

Već sam ranije pisao o ispunjenosti čoveka, kako u društvu koje se drži čistog materijalizma, jedini način da se čovek pokaže uspešnim jeste upravo da ima mnogo materijalnog kapitala. Kako se spasiti toga?
Kako se spasiti tog proždiranja pojedinca kojem društvo stalno nameće da uvek mora imati više i više i da koliko god da ima, nikad nije dovoljno?

Kako se spasiti opasne navike traženje zadovoljstva u materijalnom, dok se sve više i više gubimo u tome, sve dok jednog dana ne postanemo robovi tog materijalizma? Jer kad jednom se prepustiš jednom objektu, kada on postaje strast i čisto zadovoljstvo koje je jedino bitno, vezao si okov i svesno postao rob.

Sve ovo posebno dolazi do izražaja u narodima, u društvima gde je pojam življenja pomešan sa pojmom preživljavanjem. I ja mogu sa sigurnošću da kažem većini od vas, da vi ne živite nego preživljavate.
Jer čovek koji je siromašan, koji je pronašao svoje mesto u siromašnom društvu, ima poremećen sistem vrednosti prema materijalnim stvarima, i tu se gubi granica, glavno pitanje koje se (ne)postavlja svaki put pre nego što se pređe ta granica jeste : da li mi je to zaista potrebno?

Tad prolazi kroz glavu kako li će delovati drugim ljudima i koliko će porasti u njihovim očima, time što je postao ponosni vlasnik toga ... čega god.
Tragično je koliko ljudi danas postoji koji su prazni, bez emocija, bez stila, ubijenog duha, koji osete to malo, bar neko zadovoljstvo time što će kupiti neku stvar. Nesreća njihovog života jeste kada izgube sopstveni identitet i postanu samo još jedna kopija koju je stvorilo društvo u kojem se nalazi. Kopija koju mogu nazvati kreaturom, čoveka u pokušaju.

On jeste čovek, liči na čoveka fizički, ali postao je klasičan konzument svega što ovo društvo izbacuje kao nešto što se mora imati, nešto što je aktuelno. Prazna lutka koju zadovoljava samo materijalno, da može da stane rame uz rame sa onima koje ceni.

Ovo je česta pojava kod dece, gde roditelj u manjku volje da se bavi detetom, kupuje mu sve što poželi, nesvesno stvarajući tako zavisnika od materijalnog. Što je užasno za jednu tako mladu dušu, na takav način je iskvariti, da njegov pogled na drugu decu bude isključivo kroz materijalno, kakve patike ima, kakav telefon ima, kako se oblači... Sve ovo vodi do iskrivljenog sistema vrednosti, gde se inteligencija i znanje deteta zanemariju ako nije dovoljno materijalno podoban.

Čovek treba da bude čovek, da ulaže u sebe i materijalno i intelektualno, duhovno, treba da imati svoj identitet, svoja zadovoljstva koja pronalazi u svakoj sferi koja ga okružuje, podižući svoju svest o sebi, o svemu što ga okružuje. I imati balans u tome, prepustiti se nečemu a ne zapostaviti drugu stranu. Pobediti, razumeti svoje strahove, svoje frustracije i svoju nemoć. Tako se sprečavaju talasi oscilacija, koji se javljaju usled preterivanja.

Posebno do velikih oscilacija dolazi kad je čovek siromašan, pa dođe do novca, dođe do mogućnosti da ima mnogo više materijalnog nego pre. Tad se često gubi dodir sa ukusom, sa merom, smatrajući da je dosta bio uskraćen za toliko toga, sad zaslužuje sve što može da priušti. U tim oscilacijama, dešava se prava konfuzija i ...

Na kraju, uvek se udari u zid. 

I posle tog udarca, dok čučiš na podu, i gledaš sve lepe stvari koje imaš, a koje su samo to - stvari, pitaš se kako si dopustio da ti tako površne stvari zauzmu misli, zauzmu tebe. 

Dok kupiš fragmente sebe rasute po podu sobe, trudiš se da nađeš svoj spokoj, svoju ispunjenost nematerijalnim stvarima, koje će ispuniti tvoju dušu, tvog duh.

Na kraju ostaje tišina, koja progoni, koja je toliko jaka i 'glasna' jer nijedna stvar koju poseduješ ne može da je uguši.


11

... tolerancija mi nije jača strana...

Koliko si tolerantan?

Umeš li da čujes druge?

Imaš li strpljenje da saslušaš, iako ti se ne dopada to što čuješ?

Nasilje je danas sve opšte prisutno. Negde se čak i promoviše. Ali do nasilja se ne dolazi tako lako. I ono nastaje kada je odgovor negativan na postavljena tri pitanja. Nasilje je rđav alat pojedinca, rđavog karaktera rđavog čoveka. U nasilju nema ničeg lepog, nasiljem se potvrđuje poraz duha. Postoje nekoliko modela kako i zašto se javlja nasilje, ali jedna činjenica je zajednička za sve njih: nemoć.

Nemoćan čovek pribegava nasilju. Očajan čovek pribegava nasilju. Onaj očajnik čija reč se vise ne čuje, čija se reč ne poštuje, čoveka bez autoriteta, osakaćen da rečima dopre do drugih ljudi. Poslednji alat za kojim poseže jeste nasilje. Nasilje se potrvđuje sve ovo, sva nemoć koju može da doživi jedan čovek.

Do nasilja čovek dolazi ličnom spoznajom, gde prosto jednom pokuša nasiljem da pokori druge, uspeva i to mu se dopadne i onda ga sve češće koristi. Ali može da se vidi od drugih, kao npr dete kad vidi nasilnog oca i upije taj model, pisao sam o tome. Najveći problem jeste upravo to što kad se jednom pribegne nasilju, onda je svaki sledeći put sve pristupačniji.

Tada reči imaju sve manji značaj, svaki odnos se ogleda u tom prizvuku da do nasilja može doći, i to nasilje postaje ozbiljna karta na koju igra pojedinac. Pomenuću jedan tipičan model muškog nasilnika o kojem nisam ranije pisao.

Ja imam običaj da kažem da mi fini ljudi nisu dragi, jer svojom finoćom se dodvoravaju drugima, ne pokazivajući svoj stav, svoj karakter, nego dodvoravajući se drugome, oni staju na stranu druge osobe. Primera takvih kreatura od ljudi je mnogo, ali pomenuću sad fine momke na početku veze. Oni se ponašaju tako jer su nesigurni, nesigurni u svoje stavove, plaše se da će time da odgurnu željenu osobu i onda usvajaju njene stavove. Kada odnos, veza ili brak, iz te nesigurnosti pređe u neku sigurnu zonu, kada uvide da željena osoba sad više nema gde da ide i da polako oseća sigurnost, tad gluma više nije potrebna i pokazuje pravi karakter i pravo lice. To je ono kad čuješ kako se promenio u braku, kako ranije nije bio takav itd.

Takvi ljudi, osakaćeni da izgrade kvalitetan odnos sa drugim ljudima, svoju pažnju usmeravaju na to da se dopadnu svima. A kad se dese problemi u vezi, u braku, iz proste nemoći da se izbori sa tom situacijom, postaje očajnik koji probegava poslednjoj opciji koju ima - nasilju.

Da uvek može gore, nasilje se obično javlja uz bolesnu posesivnost i ljubomoru, gde nasilnik uvek iznova i iznova uzima razne razloge da nasiljem potvrdi da je on autoritet, da se on mora slušati i da ugnjetavana osoba shvati da joj ne preostaje ništa drugo nego da mu se pokori, i to je najveća nagrada, ona nagrada kao droga, koje nikad dosta nasilniku i zato će uvek biti razloga za nasilje, uvek će se naći nešto gde će bolesna posesivnost doći do izražaja.

I tad stupa na scenu već pojašnjeno, jednom kad se probije ta granica nasilja, svaki sledeći put je nasilje sve primamljivije za koristiti. I tad nema smisla pričati, nema smisla diskutovati, nema smisla trošiti vreme na to, kad jedan šamar pokazuje ko je gazda u kući i ko ume da izgradi autoritet, na ovaj ili onaj način.

Nažalost, naše društvo ne prepoznaje nasilnike kao što bi trebalo i ne eleminiše ih iz društva. Rezultat toga jeste da, žene iznova i iznova prijavljuju nasilne muževe, ali rezultat toga su i porodične tragedije, kad nasilje svaki put postaje sve brutalnije i nemilosrdnije.

Ja sam uvek bio za to čovek koji pribegava nasilju, ima viška snage i da bi tu snagu ovo društvo trebalo iskoristiti na pravedniji i korisniji način. Npr postoje mnogi poslovi teški, fizički naporni, i mislim da bi ovi ljudi bili idealni primer spajajnja nečeg negativnog u pozitivno.
Da stvar bude gora, u ovom stanju našeg društva, gde vlada plitkost i površnost, nasilje dolazi kao logičan sled događaja. Jer se guši reč, guši se razgovor, dijalog, vreme utrošeno na dijalog jeste uzaludno protraćeno vreme, promoviše se šamar, kao brzo i efikasno sredstvo da bez mnogo truda i priče se dođe do željenog efekta u bilo kojoj situaciji. Nasilje na televiziji, od filmova, vesti, do šund rijaliti programa, koji čine samo jedan segment zatupljivanja ljudi o kojem sam već pisao.

Reč je jako moćno oružje, a ovde se reči guraju u stranu, smatraju se nebitnim, reči nemaju težinu, ne baš toliko davno, ljudi su odgovarali, društvo je sankcionisalo izgovorenu reč. Kratak put između tog prošlog vremena i sadašnjeg, samo nam govori da smo kao društvo samo usvajali modele koji su nam nametnuti, nismo ih razumeli. Sa istom lakoćom usvajamo i sadašnje trendove, koje nam neko drugi nameće, ni danas se ne pitamo da li su ispravni, već ih slepo primenjujemo i slepo ih se držimo.


10

Kako sam sistematski uništen od roditelja

Svaki čovek treba da ima svoje dete, ali upitno je da li se to može odnositi na ljude u Srbiji. Na njega treba da prenese sve ono što je naučio tokom života, treba da prenese svoja iskustva, svoje principe, čemu težiti, od čega bežati čega se čuvati. Sam početak je zaista divan, žena rodi bebu, bebu koja uči od prvog dana, toliko nevina da upija sve od svakoga što joj je zanimljivo. I dok roditelj uživa u tom mladom ljudskom biću, veoma često, ni ne obraća pažnju da stvara retarda od njega.

Nažalost moram tako da kažem, jer jako mali broj ljudi shvata značaj prvih nekoliko godina svoga deteta. U prvim godinama svog života, to dete upija sve, upija sva ponašanja roditelja, rođaka sa kojima je u kontaktu i sa kojima često žive, prijatelja kao i druge dece, bukvalno cele okoline. Ta okolina će, u stvari, da vaspita to dete, kad se kaže vaspitati dete, to znači upravo to. Detetu je po prirodi svoje radoznalosti, najinteresantnije ono što je pogrešno za njega,a to su sve one loše stvari koje čovek širi oko sebe. Psovke, vikanje, neke uzrečice, pogrdna imena kojom se oslovljava neka treća osoba, nasilje, lenjost itd... dakle, da uzmem lenjost kao primer. Ako dete vidi da mu je roditelj lenj i ako npr mama pola dana tera tatu da uradi nešto, i ako dete vidi lenjog oca, koji umesto da posluša mamu, igra igre po ceo dan, onda će i ono postati lenjo.

Zašto ne bi?

To je samo jedan primer. To su primeri koji grade ličnost tog deteta, a dete kad upije nešto i kad usvoji, veoma teško to zaboravlja i ispravlja to što je pogrešno. Ja nisam sprovodio neka istraživanja kad dete formira svoju ličnost, ali znam da dete do svoje šeste godine formira svoj govor, odnosno način izgovaranja slova, onda verovatno da negde do šeste godine i formira svoju mladu ličnost.

I onda kad prođe ta šesta godina, to dete je videlo od oca lenjost, videlo je od majke besnilo i frustracije, od starijeg brata je upilo psovke, od neke tetke upija da sluša neku određenu vrstu muziku (da ne kažem prostu) itd. Naravno, ima i dobrih stvari, ali ja ovde pišem o stvaranju deteta retarda.

Retard je možda pogrešan izraz, ali kako drugačije nazvati to kad umesto da se neguju neke druge lepše vrednosti, da se pred detetom ne psuje, da se to dete uči da istražuje, da nauči da čita, a kad nauči da čita, da čita mnoge stvari koje su mu interesantne, neke ensiklopedije, koje bi probudile neke ambicije, radoznalost, umesto toga njegova okolina ne oblikuje njegovu mladu ličnost na pravi način, nego su roditelji pustili da dete bude prepušteno stihiji, kako njegovoj tako i stihiji okoline, gde će upiti mnogo toga, a malo toga pametnog.I šta onda da radi roditelj, kad dete uradi nešto samo što je videlo u svojoj okolini?
Primenjuje silu. 

Ovo je veoma problematično ako roditelj, najčešće otac, primenjuje često silu nad majkom, nad drugim ukućanima, nad drugim stvarima. A primenjuje silu, misleći da će time da stekne autoritet. Tako neće steći autoritet kod nikoga. Dete će time samo da stekne strah, to dete će slušati i poslušati oca dok je on tu, ali kad mu vidi leđa, nastaviće po starom. Taj strah će biti prisutan tokom celog detinjstva, tokom odrastanja, sve dok dete ne postane dovoljno samostalno da se odupre nasilnom ocu, a tad će mu verovatno uzvratiti istom merom.

Nasiljem, koje otac primenjuje, fizičko i verbalno, zastrašivanje, dovešće do toga da to dete posmatra oca baš to, posmatraće ga kao nasilnika. I kroz to silno nasilje, dete neće razumeti neke druge stvari koje uviđa kod oca. To može biti muzički ukus, njegovo zanimanje, sportski klub za koji navija, bukvalno sve što dete vidi od oca, posmatraće ga kroz to nasilje, jer će se u detetu pojaviti strah da ne uradi ništa što bi proizvelo neku agresiju kod oca.

I jako mi je interesantna tema nasilja, o tome ću pisati u nekim sledećim objavama. No, da nastavim...

Nažalost, većina takve dece se nikad ne menja. Postaju na neki nacin veoma slični svojim roditeljima. Istih roditelja koji misle da time što su zaradili za hranu, za odecu, ispunili svoju roditeljsku dužnost i eto, šta oni ima više da se bave tim detetom. Zato ide u školu, jel?

Kad se zamisli dete koje sam gore opisao, kolike su šanse da ono bude nasilno prema drugoj deci? Velike. Kad se na dečiju surovost, jer nisu dovoljno razvijeni kao ljudi, doda nasilje, pogrdno izražavanje, sve ono loše što je upilo iz svoje sredine, njega neće interesovati ništa drugo nego upravo to. Sve drugo će mu postati dosadno, nezanimljivo, jer to nije njegovo prirodno okruženje, to nije njegovo okruženje u kojem se najbolje snalazi, zato se okreće tome da u toj školskoj okolini, i ne samo školskoj, generalno u svojoj okolini koja god da je, trudiće se da je napravi onakvom kako njemu najviše odgovara.
Tako nastaje vršačko nasilje.

Tako nastaje nešto što stvara novu neprirodnu okolinu, bar se nadam da je neprirodna za mnogu decu, jer ako uzmemo primer deteta koji je video sve ono lepo što donosi pomaganje drugome, kao što npr medicinski radnici pomažu drugima, deteta koji se interesuje za životinje, koji istražuje kakve to organe imaju životinje, u čemu se razlikuju od ljudi, kad uzmemo primer deteta kome je neko uspeo da približi neke vrednosti i teme koje ga interesuju, i bude radoznalost kod njega. To dete neće razumeti šta je privlačno u nasilju, u površnom izražavanju, psovkama, pogrdnim nazivima, pogrdnoj muzici.
I kao takvo, samim tim što je drugačije od nasilnika, postaće njegova meta.

Kako se dete razvija, tako se razvijaju i njegova zlodela, njegove metode, od malog školskog nasilnika, postaje veći nasilnik koji vrši neka dela koja su kažnjiva zatvorom.

Tu na scenu stupa naše totalno neuređeno društvo, koje ne prepoznaje takve pojave u društvu, nego ih ignoriše, ne zatvara u specijalne popravne domove za maloletnike, odnosno i zatvore kad postanu punoletni. Da stvari uvek mogu biti još gore, nasilnik se može učlaniti u najjaču političku organizaciju (njemu svest o takvoj organizaciji nije problem, jer je nema), a onda će upravo ta organizacija da mu da utočiste i određenu zaštitu, kao zahvalnost što daje doprinos toj političkoj organizaciji.

Nisam pisao detaljnije o političkim organizacijama, pisaću sigurno, ali do tad, iz ovoga se vidi da imaju velike sličnosti sa mafijaskom organizacijom.

Ovaj put koji sam opisao od bebe, od deteta do punoletne osobe, ja želim da verujem da jako mali broj dece ide tim putem. Kad se osvrnemo u prošlost, svi smo se bar na neki način susreli sa ovim o čemu pišem, i nekako smo uz pomoć ljudi u okruženju, ili prosto sami doneli odluku šta je ispravno i šta treba ukloniti a čemu se prikloniti.

Na ovu temu ću se vraćati, jer kao što sam već i pomenuo u prethodnim pisanjima, naše porodice su ogledalo društva, i koren mnogih problema se krije upravo u porodici i problematičnom okruženju u kojima se deca nalaze.

Ja dece nemam, te svako slobodno moze da mi kaže da previše pametujem i da se trpam tamo gde mi nije mesto, ali ovo je veoma ozbiljna tema, i mnogi olako prelaze preko nje. Kao takva tema, ona mora biti u žiži interesovanju društva, jer društvo koje ne vodi brigu o svojoj deci, o svojim mladim naraštajima, kako ih vaspitati, edukovati, pripremiti za svet odlaslih, to društvo je osuđeno na propadanje.

9