14
Kažu, korona je učvrstila ono što je jako, ono što je dobro, a uništila ono što je slabo, klimavo. Tako i biva sa odnosima među ljudima. Mi živimo teške živote, na ovom prostoru se vekovima teško živelo, tako je i danas. I nekako logično je da kad nas sve počne nešto pritiskati, da nam i to malo lakšeg, lagodnijeg života, pa bukvalno nestane pod tim pritiskom.
Ljudi su dosta toga uzimali zdravo za gotovo, i onda kad se desi ovako nešto, onda se promeni okruženje u kojem je raniji život funkcionisao. I desi se ... slom.
Slom porodica, slom veza, slom generalno odnosa među ljudima, ljudi bivaju sebični, uplašeni. I dok nam ograničavaju kretanje, ograničavaju druženja, ograničavaju muziku, pred našim očima se dešava kolaps zdravlja, neki ljudi umiru, ljudi postaju samo neke brojke, bilo obični mučenici ili lekari koji su pomagali ljudima.
Pa nisu dočekali čuvenu vakcinu.
Za mene korona predstavlja jedan kavez, nekako je u mom životu krenulo, u zamahu neke slobode, i onda najednom sam osetio da su mi noge vezane, kao nekakvoj ptici, pa počne da leti i najednom oseti da ima lanac na nozi, ali i dalje može da leti. Svi smo osetili taj neki lanac, ali zapravo, nismo znali šta on znači, šta predstavlja.
I onda dan za danom, realnost biva sve bliža, sve one lepe stvari koje sam gledao, više ih nema, sad je samo kavez.
Šta sad...?
Kažu da ne možete utamničiti čoveka slobodnog duha, jer je on slobodan i u tamnici.
Ja sam se vratio svojoj tamnici, manje više ista je kao i pre korone. Malo je preuredjena, valjda malo poboljsati, to kakvo takvo okruženje u kojem se nađemo.
Šta na kraju preostane?
Šta preostane kada nas svi napuste?
Vreme.
Ostaje nam da čekamo, da vreme uradi svoje, da kavez opet postane slab, da lanac vremenom istrune i da čovek opet dobije šansu da bude slobodan.
Evo, dođe i ova godina.Toliko želja, svakom nešto treba, svakom nešto nedostaje, a ja želim ponovnu slobodu, i znam da ću je opet dočekati. Što želim i vama...
Budite slobodni, pre svega u glavi, nije bitno gde se nalazite.
