12
Ukinuli su stari bloger, sad je ovo neki novi, možda objava bude malo drugačija, ne zamerite, još se učim. Nisam pisao neko vreme, ali nisam ni zaboravio na blog ni na pisanje. Nisam nigde napisao, a smatram da jeste važno, da se svaka objava pročita bar dva puta. Mislim da bi se tek tad javio pun smisao, u pravim nijansama.
Ja sedim, odnosno ležim. Internet je prestao da radi. U zadnje vreme, imam velikih problema sa internetom, i obično proradi kad se koristi fiksni telefon.
I onda, dosetim se da se snađem. Mobilnim telefonom pozovem fiksni, i onda preko telefona uđem u podešavanja rutera i restartujem ga. Proradi, ali privremeno...
Gde ovde čuči sreća?
Da li je ovde sreća kad shvatim da brzo i lako mogu rešiti problem, a da ne ustajem iz kreveta npr?
Po sredi je posmatranje na problem iz pogrešnog ugla. Kada nenormalnost postane normalnost.
Ne ... internet nikad i nije trebalo da nestaje.
Ne ... ja sa ruterom ili telefonskom linijom ne bih ni trebalo da se bavim.
Ne ... ja sa ruterom ili telefonskom linijom ne bih ni trebalo da se bavim.
Ali po sredi je nenormalnost, neko nenormalno stanje koje se mora tretirati na pravi način. Ali koji je to pravi način? Snalaženje? Pozivanje bilo kog broja sa fiksnog telefona, ne bi li internet proradio? Restartovanje rutera preko mobilnog telefona, dok opušteno ležim u krevetu? Mislim da svi znamo odgovor. Samo je jedan način pravi način, a to je raskid ugovora sa provajderom, jer im je usluga očaj.
Tačno, bravo!
Zajedno smo došli do rešenja, do pravog zaključka, znajući da svako drugo rešenje je samo privremeno i ne dozvoljavamo da nenormalnost postane normalnost.
Ne treba ni da dozvoljavamo. Ali ipak ... dozvoljavamo.
Svaki dan, svako od nas je na neki način deo nenormalnosti, koja se pogrešno tretira. A pogrešno se tretira jer, umesto da se stvarno reši vaš problem ''sa internetom'', vi se snalazite i pozivate bilo koji broj sa fiksnog telefona, osećajući zadovoljstvo što je ''internet'' proradio, i eto, bar privremeno problema nema.
Ali on se vraća... i vraća i vraća. I vratiće se svaki put, dokle god se problem ne bude tretirao na pravi način, i vraća se dokle god je nenormalnost postala normalnost.
Kad nam nešto smeta, treba racionalno razmisliti o situaciji, zašto nam to smeta i ono najvažnije, kako to rešiti. Ali rešiti na duge staze, tako da kad rešimo, više ne moramo da se opterećujemo tim problemom, ne dozvoljavamno da nam taj problem utiče na svakodnevnicu, na našu normalnost. Treba dati sve od sebe da se dođe do pravog rešenja, jer svako privremeno rešenje, opterećuje nas, jer se problem stalno vraća a često stalnim vraćanjem se i povećava, time još više opterećuje našu svakodnevnicu i našu normalnost.
Taj problem koji pogrešno rešavamo, možemo zamisliti kao kamenčić u rancu. On nam ne smeta... lagan je, i brzo ga sklonimo u stranu. Ali da postoje na hiljade problema i svako se rešava pogrešno. Kad se reši jedan problem, drugi se vrati, opet se javi, iznova i iznova. Najednom je ranac pun kamenja i sve ga je teže nositi.
Zajedno smo došli do rešenja, do pravog zaključka, znajući da svako drugo rešenje je samo privremeno i ne dozvoljavamo da nenormalnost postane normalnost.
Ne treba ni da dozvoljavamo. Ali ipak ... dozvoljavamo.
Svaki dan, svako od nas je na neki način deo nenormalnosti, koja se pogrešno tretira. A pogrešno se tretira jer, umesto da se stvarno reši vaš problem ''sa internetom'', vi se snalazite i pozivate bilo koji broj sa fiksnog telefona, osećajući zadovoljstvo što je ''internet'' proradio, i eto, bar privremeno problema nema.
Ali on se vraća... i vraća i vraća. I vratiće se svaki put, dokle god se problem ne bude tretirao na pravi način, i vraća se dokle god je nenormalnost postala normalnost.
Kad nam nešto smeta, treba racionalno razmisliti o situaciji, zašto nam to smeta i ono najvažnije, kako to rešiti. Ali rešiti na duge staze, tako da kad rešimo, više ne moramo da se opterećujemo tim problemom, ne dozvoljavamno da nam taj problem utiče na svakodnevnicu, na našu normalnost. Treba dati sve od sebe da se dođe do pravog rešenja, jer svako privremeno rešenje, opterećuje nas, jer se problem stalno vraća a često stalnim vraćanjem se i povećava, time još više opterećuje našu svakodnevnicu i našu normalnost.
Taj problem koji pogrešno rešavamo, možemo zamisliti kao kamenčić u rancu. On nam ne smeta... lagan je, i brzo ga sklonimo u stranu. Ali da postoje na hiljade problema i svako se rešava pogrešno. Kad se reši jedan problem, drugi se vrati, opet se javi, iznova i iznova. Najednom je ranac pun kamenja i sve ga je teže nositi.
Moj primer sa internetom je zapravo jako dobar primer, da razmislimo koliko u stvari imamo problema koje rešavamo, samo da nestanu, i koliko iznova i iznovarešavamo iste probleme. A ovaj moj primer sa internetom, svako će pronaći kod sebe, u svakom segmentu svog života.
Zato ovo i pišem, za tebe, da znaš.
Zato ovo i pišem, za tebe, da znaš.
Da ne dozvoliš da nenormalnost postane normalnost.
