Koliko si tolerantan?
Umeš li da čujes druge?
Imaš li strpljenje da saslušaš, iako ti se ne dopada to što čuješ?
Nasilje je danas sve opšte prisutno. Negde se čak i promoviše. Ali do nasilja se ne dolazi tako lako. I ono nastaje kada je odgovor negativan na postavljena tri pitanja. Nasilje je rđav alat pojedinca, rđavog karaktera rđavog čoveka. U nasilju nema ničeg lepog, nasiljem se potvrđuje poraz duha. Postoje nekoliko modela kako i zašto se javlja nasilje, ali jedna činjenica je zajednička za sve njih: nemoć.
Nemoćan čovek pribegava nasilju. Očajan čovek pribegava nasilju. Onaj očajnik čija reč se vise ne čuje, čija se reč ne poštuje, čoveka bez autoriteta, osakaćen da rečima dopre do drugih ljudi. Poslednji alat za kojim poseže jeste nasilje. Nasilje se potrvđuje sve ovo, sva nemoć koju može da doživi jedan čovek.
Do nasilja čovek dolazi ličnom spoznajom, gde prosto jednom pokuša nasiljem da pokori druge, uspeva i to mu se dopadne i onda ga sve češće koristi. Ali može da se vidi od drugih, kao npr dete kad vidi nasilnog oca i upije taj model, pisao sam o tome. Najveći problem jeste upravo to što kad se jednom pribegne nasilju, onda je svaki sledeći put sve pristupačniji.
Tada reči imaju sve manji značaj, svaki odnos se ogleda u tom prizvuku da do nasilja može doći, i to nasilje postaje ozbiljna karta na koju igra pojedinac. Pomenuću jedan tipičan model muškog nasilnika o kojem nisam ranije pisao.
Ja imam običaj da kažem da mi fini ljudi nisu dragi, jer svojom finoćom se dodvoravaju drugima, ne pokazivajući svoj stav, svoj karakter, nego dodvoravajući se drugome, oni staju na stranu druge osobe. Primera takvih kreatura od ljudi je mnogo, ali pomenuću sad fine momke na početku veze. Oni se ponašaju tako jer su nesigurni, nesigurni u svoje stavove, plaše se da će time da odgurnu željenu osobu i onda usvajaju njene stavove. Kada odnos, veza ili brak, iz te nesigurnosti pređe u neku sigurnu zonu, kada uvide da željena osoba sad više nema gde da ide i da polako oseća sigurnost, tad gluma više nije potrebna i pokazuje pravi karakter i pravo lice. To je ono kad čuješ kako se promenio u braku, kako ranije nije bio takav itd.
Takvi ljudi, osakaćeni da izgrade kvalitetan odnos sa drugim ljudima, svoju pažnju usmeravaju na to da se dopadnu svima. A kad se dese problemi u vezi, u braku, iz proste nemoći da se izbori sa tom situacijom, postaje očajnik koji probegava poslednjoj opciji koju ima - nasilju.
Da uvek može gore, nasilje se obično javlja uz bolesnu posesivnost i ljubomoru, gde nasilnik uvek iznova i iznova uzima razne razloge da nasiljem potvrdi da je on autoritet, da se on mora slušati i da ugnjetavana osoba shvati da joj ne preostaje ništa drugo nego da mu se pokori, i to je najveća nagrada, ona nagrada kao droga, koje nikad dosta nasilniku i zato će uvek biti razloga za nasilje, uvek će se naći nešto gde će bolesna posesivnost doći do izražaja.
I tad stupa na scenu već pojašnjeno, jednom kad se probije ta granica nasilja, svaki sledeći put je nasilje sve primamljivije za koristiti. I tad nema smisla pričati, nema smisla diskutovati, nema smisla trošiti vreme na to, kad jedan šamar pokazuje ko je gazda u kući i ko ume da izgradi autoritet, na ovaj ili onaj način.
Nažalost, naše društvo ne prepoznaje nasilnike kao što bi trebalo i ne eleminiše ih iz društva. Rezultat toga jeste da, žene iznova i iznova prijavljuju nasilne muževe, ali rezultat toga su i porodične tragedije, kad nasilje svaki put postaje sve brutalnije i nemilosrdnije.
Ja sam uvek bio za to čovek koji pribegava nasilju, ima viška snage i da bi tu snagu ovo društvo trebalo iskoristiti na pravedniji i korisniji način. Npr postoje mnogi poslovi teški, fizički naporni, i mislim da bi ovi ljudi bili idealni primer spajajnja nečeg negativnog u pozitivno.
Da stvar bude gora, u ovom stanju našeg društva, gde vlada plitkost i površnost, nasilje dolazi kao logičan sled događaja. Jer se guši reč, guši se razgovor, dijalog, vreme utrošeno na dijalog jeste uzaludno protraćeno vreme, promoviše se šamar, kao brzo i efikasno sredstvo da bez mnogo truda i priče se dođe do željenog efekta u bilo kojoj situaciji. Nasilje na televiziji, od filmova, vesti, do šund rijaliti programa, koji čine samo jedan segment zatupljivanja ljudi o kojem sam već pisao.
Reč je jako moćno oružje, a ovde se reči guraju u stranu, smatraju se nebitnim, reči nemaju težinu, ne baš toliko davno, ljudi su odgovarali, društvo je sankcionisalo izgovorenu reč. Kratak put između tog prošlog vremena i sadašnjeg, samo nam govori da smo kao društvo samo usvajali modele koji su nam nametnuti, nismo ih razumeli. Sa istom lakoćom usvajamo i sadašnje trendove, koje nam neko drugi nameće, ni danas se ne pitamo da li su ispravni, već ih slepo primenjujemo i slepo ih se držimo.
10
Нема коментара:
Постави коментар