Svaki čovek treba da ima svoje dete, ali upitno je da li se to može odnositi na ljude u Srbiji. Na njega treba da prenese sve ono što je naučio tokom života, treba da prenese svoja iskustva, svoje principe, čemu težiti, od čega bežati čega se čuvati. Sam početak je zaista divan, žena rodi bebu, bebu koja uči od prvog dana, toliko nevina da upija sve od svakoga što joj je zanimljivo. I dok roditelj uživa u tom mladom ljudskom biću, veoma često, ni ne obraća pažnju da stvara retarda od njega.
Nažalost moram tako da kažem, jer jako mali broj ljudi shvata značaj prvih nekoliko godina svoga deteta. U prvim godinama svog života, to dete upija sve, upija sva ponašanja roditelja, rođaka sa kojima je u kontaktu i sa kojima često žive, prijatelja kao i druge dece, bukvalno cele okoline. Ta okolina će, u stvari, da vaspita to dete, kad se kaže vaspitati dete, to znači upravo to. Detetu je po prirodi svoje radoznalosti, najinteresantnije ono što je pogrešno za njega,a to su sve one loše stvari koje čovek širi oko sebe. Psovke, vikanje, neke uzrečice, pogrdna imena kojom se oslovljava neka treća osoba, nasilje, lenjost itd... dakle, da uzmem lenjost kao primer. Ako dete vidi da mu je roditelj lenj i ako npr mama pola dana tera tatu da uradi nešto, i ako dete vidi lenjog oca, koji umesto da posluša mamu, igra igre po ceo dan, onda će i ono postati lenjo.
Zašto ne bi?
To je samo jedan primer. To su primeri koji grade ličnost tog deteta, a dete kad upije nešto i kad usvoji, veoma teško to zaboravlja i ispravlja to što je pogrešno. Ja nisam sprovodio neka istraživanja kad dete formira svoju ličnost, ali znam da dete do svoje šeste godine formira svoj govor, odnosno način izgovaranja slova, onda verovatno da negde do šeste godine i formira svoju mladu ličnost.
I onda kad prođe ta šesta godina, to dete je videlo od oca lenjost, videlo je od majke besnilo i frustracije, od starijeg brata je upilo psovke, od neke tetke upija da sluša neku određenu vrstu muziku (da ne kažem prostu) itd. Naravno, ima i dobrih stvari, ali ja ovde pišem o stvaranju deteta retarda.
Retard je možda pogrešan izraz, ali kako drugačije nazvati to kad umesto da se neguju neke druge lepše vrednosti, da se pred detetom ne psuje, da se to dete uči da istražuje, da nauči da čita, a kad nauči da čita, da čita mnoge stvari koje su mu interesantne, neke ensiklopedije, koje bi probudile neke ambicije, radoznalost, umesto toga njegova okolina ne oblikuje njegovu mladu ličnost na pravi način, nego su roditelji pustili da dete bude prepušteno stihiji, kako njegovoj tako i stihiji okoline, gde će upiti mnogo toga, a malo toga pametnog.I šta onda da radi roditelj, kad dete uradi nešto samo što je videlo u svojoj okolini?
Primenjuje silu.
To je samo jedan primer. To su primeri koji grade ličnost tog deteta, a dete kad upije nešto i kad usvoji, veoma teško to zaboravlja i ispravlja to što je pogrešno. Ja nisam sprovodio neka istraživanja kad dete formira svoju ličnost, ali znam da dete do svoje šeste godine formira svoj govor, odnosno način izgovaranja slova, onda verovatno da negde do šeste godine i formira svoju mladu ličnost.
I onda kad prođe ta šesta godina, to dete je videlo od oca lenjost, videlo je od majke besnilo i frustracije, od starijeg brata je upilo psovke, od neke tetke upija da sluša neku određenu vrstu muziku (da ne kažem prostu) itd. Naravno, ima i dobrih stvari, ali ja ovde pišem o stvaranju deteta retarda.
Retard je možda pogrešan izraz, ali kako drugačije nazvati to kad umesto da se neguju neke druge lepše vrednosti, da se pred detetom ne psuje, da se to dete uči da istražuje, da nauči da čita, a kad nauči da čita, da čita mnoge stvari koje su mu interesantne, neke ensiklopedije, koje bi probudile neke ambicije, radoznalost, umesto toga njegova okolina ne oblikuje njegovu mladu ličnost na pravi način, nego su roditelji pustili da dete bude prepušteno stihiji, kako njegovoj tako i stihiji okoline, gde će upiti mnogo toga, a malo toga pametnog.I šta onda da radi roditelj, kad dete uradi nešto samo što je videlo u svojoj okolini?
Primenjuje silu.
Ovo je veoma problematično ako roditelj, najčešće otac, primenjuje često silu nad majkom, nad drugim ukućanima, nad drugim stvarima. A primenjuje silu, misleći da će time da stekne autoritet. Tako neće steći autoritet kod nikoga. Dete će time samo da stekne strah, to dete će slušati i poslušati oca dok je on tu, ali kad mu vidi leđa, nastaviće po starom. Taj strah će biti prisutan tokom celog detinjstva, tokom odrastanja, sve dok dete ne postane dovoljno samostalno da se odupre nasilnom ocu, a tad će mu verovatno uzvratiti istom merom.
Nasiljem, koje otac primenjuje, fizičko i verbalno, zastrašivanje, dovešće do toga da to dete posmatra oca baš to, posmatraće ga kao nasilnika. I kroz to silno nasilje, dete neće razumeti neke druge stvari koje uviđa kod oca. To može biti muzički ukus, njegovo zanimanje, sportski klub za koji navija, bukvalno sve što dete vidi od oca, posmatraće ga kroz to nasilje, jer će se u detetu pojaviti strah da ne uradi ništa što bi proizvelo neku agresiju kod oca.
I jako mi je interesantna tema nasilja, o tome ću pisati u nekim sledećim objavama. No, da nastavim...
Nažalost, većina takve dece se nikad ne menja. Postaju na neki nacin veoma slični svojim roditeljima. Istih roditelja koji misle da time što su zaradili za hranu, za odecu, ispunili svoju roditeljsku dužnost i eto, šta oni ima više da se bave tim detetom. Zato ide u školu, jel?
Kad se zamisli dete koje sam gore opisao, kolike su šanse da ono bude nasilno prema drugoj deci? Velike. Kad se na dečiju surovost, jer nisu dovoljno razvijeni kao ljudi, doda nasilje, pogrdno izražavanje, sve ono loše što je upilo iz svoje sredine, njega neće interesovati ništa drugo nego upravo to. Sve drugo će mu postati dosadno, nezanimljivo, jer to nije njegovo prirodno okruženje, to nije njegovo okruženje u kojem se najbolje snalazi, zato se okreće tome da u toj školskoj okolini, i ne samo školskoj, generalno u svojoj okolini koja god da je, trudiće se da je napravi onakvom kako njemu najviše odgovara.
Tako nastaje vršačko nasilje.
Nasiljem, koje otac primenjuje, fizičko i verbalno, zastrašivanje, dovešće do toga da to dete posmatra oca baš to, posmatraće ga kao nasilnika. I kroz to silno nasilje, dete neće razumeti neke druge stvari koje uviđa kod oca. To može biti muzički ukus, njegovo zanimanje, sportski klub za koji navija, bukvalno sve što dete vidi od oca, posmatraće ga kroz to nasilje, jer će se u detetu pojaviti strah da ne uradi ništa što bi proizvelo neku agresiju kod oca.
I jako mi je interesantna tema nasilja, o tome ću pisati u nekim sledećim objavama. No, da nastavim...
Nažalost, većina takve dece se nikad ne menja. Postaju na neki nacin veoma slični svojim roditeljima. Istih roditelja koji misle da time što su zaradili za hranu, za odecu, ispunili svoju roditeljsku dužnost i eto, šta oni ima više da se bave tim detetom. Zato ide u školu, jel?
Kad se zamisli dete koje sam gore opisao, kolike su šanse da ono bude nasilno prema drugoj deci? Velike. Kad se na dečiju surovost, jer nisu dovoljno razvijeni kao ljudi, doda nasilje, pogrdno izražavanje, sve ono loše što je upilo iz svoje sredine, njega neće interesovati ništa drugo nego upravo to. Sve drugo će mu postati dosadno, nezanimljivo, jer to nije njegovo prirodno okruženje, to nije njegovo okruženje u kojem se najbolje snalazi, zato se okreće tome da u toj školskoj okolini, i ne samo školskoj, generalno u svojoj okolini koja god da je, trudiće se da je napravi onakvom kako njemu najviše odgovara.
Tako nastaje vršačko nasilje.
Tako nastaje nešto što stvara novu neprirodnu okolinu, bar se nadam da je neprirodna za mnogu decu, jer ako uzmemo primer deteta koji je video sve ono lepo što donosi pomaganje drugome, kao što npr medicinski radnici pomažu drugima, deteta koji se interesuje za životinje, koji istražuje kakve to organe imaju životinje, u čemu se razlikuju od ljudi, kad uzmemo primer deteta kome je neko uspeo da približi neke vrednosti i teme koje ga interesuju, i bude radoznalost kod njega. To dete neće razumeti šta je privlačno u nasilju, u površnom izražavanju, psovkama, pogrdnim nazivima, pogrdnoj muzici.
I kao takvo, samim tim što je drugačije od nasilnika, postaće njegova meta.
I kao takvo, samim tim što je drugačije od nasilnika, postaće njegova meta.
Kako se dete razvija, tako se razvijaju i njegova zlodela, njegove metode, od malog školskog nasilnika, postaje veći nasilnik koji vrši neka dela koja su kažnjiva zatvorom.
Tu na scenu stupa naše totalno neuređeno društvo, koje ne prepoznaje takve pojave u društvu, nego ih ignoriše, ne zatvara u specijalne popravne domove za maloletnike, odnosno i zatvore kad postanu punoletni. Da stvari uvek mogu biti još gore, nasilnik se može učlaniti u najjaču političku organizaciju (njemu svest o takvoj organizaciji nije problem, jer je nema), a onda će upravo ta organizacija da mu da utočiste i određenu zaštitu, kao zahvalnost što daje doprinos toj političkoj organizaciji.
Tu na scenu stupa naše totalno neuređeno društvo, koje ne prepoznaje takve pojave u društvu, nego ih ignoriše, ne zatvara u specijalne popravne domove za maloletnike, odnosno i zatvore kad postanu punoletni. Da stvari uvek mogu biti još gore, nasilnik se može učlaniti u najjaču političku organizaciju (njemu svest o takvoj organizaciji nije problem, jer je nema), a onda će upravo ta organizacija da mu da utočiste i određenu zaštitu, kao zahvalnost što daje doprinos toj političkoj organizaciji.
Nisam pisao detaljnije o političkim organizacijama, pisaću sigurno, ali do tad, iz ovoga se vidi da imaju velike sličnosti sa mafijaskom organizacijom.
Ovaj put koji sam opisao od bebe, od deteta do punoletne osobe, ja želim da verujem da jako mali broj dece ide tim putem. Kad se osvrnemo u prošlost, svi smo se bar na neki način susreli sa ovim o čemu pišem, i nekako smo uz pomoć ljudi u okruženju, ili prosto sami doneli odluku šta je ispravno i šta treba ukloniti a čemu se prikloniti.
Na ovu temu ću se vraćati, jer kao što sam već i pomenuo u prethodnim pisanjima, naše porodice su ogledalo društva, i koren mnogih problema se krije upravo u porodici i problematičnom okruženju u kojima se deca nalaze.
Ja dece nemam, te svako slobodno moze da mi kaže da previše pametujem i da se trpam tamo gde mi nije mesto, ali ovo je veoma ozbiljna tema, i mnogi olako prelaze preko nje. Kao takva tema, ona mora biti u žiži interesovanju društva, jer društvo koje ne vodi brigu o svojoj deci, o svojim mladim naraštajima, kako ih vaspitati, edukovati, pripremiti za svet odlaslih, to društvo je osuđeno na propadanje.
Ovaj put koji sam opisao od bebe, od deteta do punoletne osobe, ja želim da verujem da jako mali broj dece ide tim putem. Kad se osvrnemo u prošlost, svi smo se bar na neki način susreli sa ovim o čemu pišem, i nekako smo uz pomoć ljudi u okruženju, ili prosto sami doneli odluku šta je ispravno i šta treba ukloniti a čemu se prikloniti.
Na ovu temu ću se vraćati, jer kao što sam već i pomenuo u prethodnim pisanjima, naše porodice su ogledalo društva, i koren mnogih problema se krije upravo u porodici i problematičnom okruženju u kojima se deca nalaze.
Ja dece nemam, te svako slobodno moze da mi kaže da previše pametujem i da se trpam tamo gde mi nije mesto, ali ovo je veoma ozbiljna tema, i mnogi olako prelaze preko nje. Kao takva tema, ona mora biti u žiži interesovanju društva, jer društvo koje ne vodi brigu o svojoj deci, o svojim mladim naraštajima, kako ih vaspitati, edukovati, pripremiti za svet odlaslih, to društvo je osuđeno na propadanje.
9
Нема коментара:
Постави коментар