уторак, 12. мај 2020.

Brutalizam materijalizma



U kojeg god čoveka da pogledam, vidim borbu. Borbu da ima više. Da ima više da bi bio cenjeniji kod drugih, da bi bio uspešniji. Gde je granica? Gde je linija kod koje dođemo i kažemo to je to, od sad ulažem u 'nematerijalne' stvari?

Kad tačno čovek postaje neispunjen, sa mrvicom samopouzdanja, kad počinje da se hvata za tu slamku rđavog zadovoljstva?

Već sam ranije pisao o ispunjenosti čoveka, kako u društvu koje se drži čistog materijalizma, jedini način da se čovek pokaže uspešnim jeste upravo da ima mnogo materijalnog kapitala. Kako se spasiti toga?
Kako se spasiti tog proždiranja pojedinca kojem društvo stalno nameće da uvek mora imati više i više i da koliko god da ima, nikad nije dovoljno?

Kako se spasiti opasne navike traženje zadovoljstva u materijalnom, dok se sve više i više gubimo u tome, sve dok jednog dana ne postanemo robovi tog materijalizma? Jer kad jednom se prepustiš jednom objektu, kada on postaje strast i čisto zadovoljstvo koje je jedino bitno, vezao si okov i svesno postao rob.

Sve ovo posebno dolazi do izražaja u narodima, u društvima gde je pojam življenja pomešan sa pojmom preživljavanjem. I ja mogu sa sigurnošću da kažem većini od vas, da vi ne živite nego preživljavate.
Jer čovek koji je siromašan, koji je pronašao svoje mesto u siromašnom društvu, ima poremećen sistem vrednosti prema materijalnim stvarima, i tu se gubi granica, glavno pitanje koje se (ne)postavlja svaki put pre nego što se pređe ta granica jeste : da li mi je to zaista potrebno?

Tad prolazi kroz glavu kako li će delovati drugim ljudima i koliko će porasti u njihovim očima, time što je postao ponosni vlasnik toga ... čega god.
Tragično je koliko ljudi danas postoji koji su prazni, bez emocija, bez stila, ubijenog duha, koji osete to malo, bar neko zadovoljstvo time što će kupiti neku stvar. Nesreća njihovog života jeste kada izgube sopstveni identitet i postanu samo još jedna kopija koju je stvorilo društvo u kojem se nalazi. Kopija koju mogu nazvati kreaturom, čoveka u pokušaju.

On jeste čovek, liči na čoveka fizički, ali postao je klasičan konzument svega što ovo društvo izbacuje kao nešto što se mora imati, nešto što je aktuelno. Prazna lutka koju zadovoljava samo materijalno, da može da stane rame uz rame sa onima koje ceni.


Ovo je česta pojava kod dece, gde roditelj u manjku volje da se bavi detetom, kupuje mu sve što poželi, nesvesno stvarajući tako zavisnika od materijalnog. Što je užasno za jednu tako mladu dušu, na takav način je iskvariti, da njegov pogled na drugu decu bude isključivo kroz materijalno, kakve patike ima, kakav telefon ima, kako se oblači... Sve ovo vodi do iskrivljenog sistema vrednosti, gde se inteligencija i znanje deteta zanemariju ako nije dovoljno materijalno podoban.


Čovek treba da bude čovek, da ulaže u sebe i materijalno i intelektualno, duhovno, treba da imati svoj identitet, svoja zadovoljstva koja pronalazi u svakoj sferi koja ga okružuje, podižući svoju svest o sebi, o svemu što ga okružuje. I imati balans u tome, prepustiti se nečemu a ne zapostaviti drugu stranu. Pobediti, razumeti svoje strahove, svoje frustracije i svoju nemoć. Tako se sprečavaju talasi oscilacija, koji se javljaju usled preterivanja.

Posebno do velikih oscilacija dolazi kad je čovek siromašan, pa dođe do novca, dođe do mogućnosti da ima mnogo više materijalnog nego pre. Tad se često gubi dodir sa ukusom, sa merom, smatrajući da je dosta bio uskraćen za toliko toga, sad zaslužuje sve što može da priušti. U tim oscilacijama, dešava se prava konfuzija i ...

Na kraju, uvek se udari u zid. 
I posle tog udarca, dok čučiš na podu, i gledaš sve lepe stvari koje imaš, a koje su samo to - stvari, pitaš se kako si dopustio da ti tako površne stvari zauzmu misli, zauzmu tebe. 
Dok kupiš fragmente sebe rasute po podu sobe, trudiš se da nađeš svoj spokoj, svoju ispunjenost nematerijalnim stvarima, koje će ispuniti tvoju dušu, tvog duh.
Na kraju ostaje tišina, koja progoni, koja je toliko jaka i 'glasna' jer nijedna stvar koju poseduješ ne može da je uguši.


11

Нема коментара:

Постави коментар