Posvetiti vreme nečemu, smatra se gubljenjem vremena, trošiti svoju energiju na bilo šta što ne rezultita nekim progresom, nekim momentalnim zadovoljstvom, smatra se uzaludno trošenja energije. Ovo društvo u kojem se nalazimo, ja nazivam, instant društvom, koje proizvodi instant ljude.
Naravno, govoreći o ljudima koji zloupotrebljavaju jadnike, tu pronalazim i one koji zarađuju na ovim jadnim ljudima, nudeći im jeftinu plitku zabavu, koja zadovoljava niske, površne strasti, i kao po pravilu (mada nije isključivo) tražeci negde žrtvu, nekog jadnika, sa kojim će uživalac da se poistoveti, davajući mu privremeni užitak da eto, nije njemu najgore.
Plitki ljudi traže plitka zadovoljstva.
Ali, kako čovek postaje plitak? Da li se umori od rada na sebi, da li počnu da mu dosađuju sve one knjige koje je pokušao da pročita, odakle misao da je trošenje vremena čitati, gledati, razmišljati, pevati, glumiti? Odakle dolazi misao da je sve bezveze i jedno što se računa jeste fizičko zadovoljstvo, materijalno zadovoljstvo?
Odgovore je teško naći. Ako pogledamo na šta nam drustvo liči, možemo videti i na šta nam kuća liči. Porodica je ogledalo društva, jer ljudi iz tih porodica čine naše društvo.
Naše društvo je siromašno, pre svega materijalno, pa onda i duhovno, intelektualno i na svaki mogući način. Naši ljudi su naučeni da zadovolje glad. Ništa više. Samo to. Glad. Ako je svrha života staviti hranu na sto, kakav je to život?
Nažalost, kod nas i sa tim se ljudi muče. Ne uspevaju ni to osnovno da omoguće sebi. Nezadovoljstvo tim elemantarnim stvarima, često izaziva pasivnu agresiju. Tihu agresiju koja se kupi i gomila. Ta agresija često traži oslobađanje, a oslobađa se u onom zadovoljstvu da neko plati za tu nesreću koju čovek oseća. Nije bitno ko. To može biti bilo ko, ko nam se ne sviđa, o kome imamo loše mišljenje, na koga smo ljubomorni... bilo ko, nije bitno. Bitno je da taj neko plati, bitno je okriviti druge za nasu nesreću, bitno je osloboditi tu frustrafiju, taj bes. Naravno, oni koji zarađuju na tom besu, daće sve od sebe, da taj čovek, i ostane besan, i ostane u tom stanju debilizma.
Kad zakoračite ulicom, videćete čoveka koji pljuje. Videcete drugog čoveka koji baca na ulicu praznu flašu vode. I onda se zapitaš, zašto ljudi to rade? Za čoveka koji pljuje, postoji maramica, za čoveka koji baca flašu, postoji kanta za smeće. Jedan od razloga zašto se ljudi tako ponašaju, jeste zato što su izgubili nit sa okolinom. Postali su bića koja su tada, na tom mestu, u toj ulici, prisutni samo fizički. Oni razmišljaju o drugim stvarima, oni nisu svesni svojih dela. Njih ne zanima ništa drugo, sem zadovoljavanja fizickih, materijalnih potreba. Oni su izgubili osećaj sa lepo, za društveno korisno, oni su nekada bili ljudi, oni su nekada bili potencijal. Ali onda su nažalost, od svojih starijih upili one modele, koje su im se činili najboljim, prepoznali se u njima i njih se drže ceo život. Možemo da pričamo ko je tu omanuo, ali ni na koga se ne sme svaliti krivica, sem na tog čoveka. Čovek je najveći krivac, svaki čovek je najveći krivac za sebe. Sve ostalo oko njega što se dešava, jesu uticaji, i njih ima raznih, kako dobih tako i loših. Najviše je čovek kriv, što se spaja sa lošim izborima, jer čovek jednog dana postaje svestan sebe, svog postajanja i svojih dela. Ako se tad ne pobuni, to znači da se stopio u društvenu kolotečinu.
Zašto se ljudi ne bune?
2
Нема коментара:
Постави коментар