21.
Dobila si posao. Igrom slučaja... videla si kako te je menadžer gledao. Sve ti je jasno, posle dve sekunde u toj prostoriji. Osmeh, pogled, pogled pogled... Kako je lako učiniti muškarca takvim kućnim ljubimcem, koji će slušati samo zarad sočnog stisaka tog utegnutog dupeta. To je početak, stisak je početak, kreću pozivi, poruke.
Osmeh na licu zbog konačnog zaposlenja, polako postaje kiseo, jer je on uvek negde tu. Čovek koji je navikao da mu se predaju, na ovaj ili onaj način. Moćan. Oženjen.
U svom okruženju, došla si na njegovo. Njegova reč protiv svega što imaš da izgovoriš. I žene s kojima radi, u njegovoj su službi. Neke su prošle 'njegovu školu'.
Navalentnost, komentari, mesec dva tri ... neposustaješ. Ne ulaziš u njegova kola, da te bar donekle odbaci, da se ne mučiš. Odbijaš, ne sarađuješ.
Zaslužuješ kaznu.
Pitanje.. Jesam li vam lepa?! Ne opraštaju lepotu.
Priprema se jesen, kiša, sivilo. Odlazak na taj posao nije ništa drugačiji. Drugarice sležu ramenima, likovi slični njemu lajkuju slike do iznemoglosti, nudeći ti sve, opet... za jedan sočan stisak tog utegnutog dupeta. I oni oženjeni, koji se smeju na fotografiji sa ženom, a u poruci ti pišu šta bi ti radio, pa kad odbiješ, onda te karakterišu kao staromodnu jadnicu, koja ne prati trendove.
Oktobar, nije važno koji, važno da je topao. Slobodnija garderoba, i njegov napad kao nikad ranije. Sad ili nikad, nema šta više da čeka. Bes u tebi, nemoć i očaj. Iz njegovog zagrljaja, snažno se oslobađaš i bežiš. Sudbina ti je zapečaćena. Ionako te samo zatrpavaju poslom, više ti spasa nema. Uznemirena uplakana, bez zaštite.
Odlaziš kao jadnica, dok iza tebe pričaju kako si poremećena, čudna. Nisi se snašla u tom divnom kolektivu. Pogubljena mučenica.
I opet pitanje.. Zato što sam lepa?
Njegove poruke i dalje stižu... sad sve ređe. Naći će već drugu žrtvu, pašćeš u zaborav. Jesi li zaista jadnica? Pogledi, pažnja, kuda god da kreneš, nečije oči su na tebi.
Dani meseci, lutanja, izlasci iz dosade, i navalentni tipovi, koji bi uradili sve, baš kao i onaj, za jedan sočan stisak tog utegnutog dupeta. Gledaš drugaricu koja je radila usne, jagodice, postala je zverka. Postala je žena brutalnog pogleda, koja seče svaki pokušaj nekog jadnika da joj se uopšte obrati. Dominacija kakvu nisi videla do tad.
Pitaš se, kako bi ona lako sredila onog menadžera. O Bože, kako bi se pogubio kad bi mu odbrusila, ne bi ni pomislio da joj se obrati, a kamoli da je dodirne.
A i one jadnice u onoj glupavoj firmi, gledale bi je sa poluotvorenim ustima, a iz obraćanja bi se tako lepo osetilo strahopoštovanje. Kako je brutalna... gledaš je. Bićeš i ti takva, možeš ti to. Samo mala korekcija, malo šminke i nova maska za ovaj glupavi svet.
E pa biću lepa!! Biću!
Jedna korekcija... i način govora se promenio. Kakav efekat! Jelice, pa to više nisi ti. Jelice, ubico. Tako če te zvati, tako ćeš samu sebe zvati. Sad si moćna, imaš oružje protiv svakog jadnika kojem se digne na tebe. Sašićeš ga u startu, moliće te da ga gaziš štiklom, koje sad nosiš svuda. Snaga se oseti kroz sve što dodirneš.
Sad sam lepa!
Drugi posao.Nedodirljivost se može seći nožem. Odmerenost, i spretnost, sad su svi konci u tvojim rukama. A pre nego što ti se obrate, muškarci progutaju ono malo pljuvačke koja im se izlučila dok su te potajno gledali. Tvoja snaga sad izbija iz svega što uradiš. Jača si...
Mesec, dva, pet, godina. Jedna druga.Poremetilo se, mora korekcija. Mora da bude najbolje, mora da bude najbrutalnije. Do sada si već shvatila da samo jaki momci mogu da ti priđu, jadnike sečeš u onoj prvoj nevinoj misli da mogu i da razmene neku rečenicu sa tobom.
Posle korekcije si još jača, još brutalnija. Sad si malo i obrve sredile, jagodice. Sve što je bilo pogrešno, sad je na svom mestu. Gledaš stare fotografije, Bože na šta si ličila, nije ni čudo što ti se svaka budala kačila na vrat. Sad si jača nego ikad. Kad te gledaju, osetiš strahopoštovanje iz tog pogleda. Jadnici... metiljavi gubitnici koji imaju čast da uopšte budu u tvojoj blizini.
Pitanje.. Jesam li sebi lepa?
Jun. Tačno mesec dana pred rođendan. Jutro 9 sati. Čekaš koleginicu. Klupa, ptice i ti. Pesme ptica prekida kesa iz pekare koja se kreće uz smer vetra, kad polako čuješ glas devojčice. Sve je jači i jači, prolazi sa majkom pored tebe. Pogled na nju, roze patike, iste kao tvoje nekada. Neki smešan mali ranac i crvena šnala u braon kosi, imala si identičnu. Devojčica kaže:
Mama, ja neću da idem kod Ivana na rođendan, on je grub, samo se gura i mnogo psuje. Majka odgovara: Dobro mila, nećeš ići, reći ćemo da moraš da vežbaš matematiku. Osmeh devojčice koji je usledio, vraća u prošlost. I dok se osmeh i kikotanje sve slabije čuje, ti se vraćaš u njene godine, dok govoriš sebi kako majka nikad nije dozvolila da sama odlučiš, uvek si radila po njenom naređenju. I da si dobra devojčica, samo onda kada sluša.
Postala si žena, robinja sopstvene gladi
Gde je granica zadovoljenja te gladi? Glad za dominacijom, za brutalnošću, prema onima koji je zaslužuju, koji su te povređivali. Ubrzo to nije to, potrebno je više, da bi bila još jača, brutalnija. A u stvari, dok te društvo navodi na moderno, uzimaš oštre noževe za napad, od kojih ostaju tragovi, na licu. Na tom lepom licu, lepe Jelice, slatke devojčice nevinog osmeha u nevinom svet. Ostali su tragovi borbe na tvom licu, borbe sa rđavim ljudima, i pokvarenim svetom.
Te devojčice više nema, onog sveta mirnog i nevinog, više nema. Posle svega, Jelici se desio život, onaj, na koji je niko nije pripremio, na koji se borila sama. Borila i pobedila!
Ali je izgubila sebe. Nema više onog osmeha, sad su tu usne koje se tako lepo sjaje pod noćnim svetlom.
Da rastera rđave ljude, da više nikad ne povrede onu dobru Jelicu, koja se krije tu negde.. i imaš osećaj da je stalno gledaju, kad im se pogled spusti na dekolte.
