Koja je moja odluka?

Niste ni svesni koliko upijate druga mišljenja, prihvatajući zdravo za gotovo ono što neko drugi kaže, oslanjajući se na autoritet i poverenje koje ta osoba ima kod vas. Ali ako svi prihvatamo tuđa mišljenja, gde je naše mišljenje? Gde je naša odluka?

U tim tuđim mišljenjima, mi prihvatamo stvari samo iz ugla one osobe sa kojom se slažemo, ni ne pokušavajući da stvari sagledamo iz svog ugla, iz nekog trećeg ugla. Najgore od svega jeste što to prelazi u naviku, i kada jednom usvojimo mišljenje poznanika, okoline, svaki sledeći put će biti sve lakše. Tako se najlakše guši misao kritike, samostalno razmišljanje, da čovek koristi svoju svest.

Ova navika vodi u neku vrstu monotonije, gde su vam ljudi u okolini presudili kakvih mišljenja se držati, kakve stavove podržavati. Ubacili su vas u monotonost, gde ste postali samo broj, samo običan konzument svega što mu se servira. Čovek koji ima svest, mora da oseti da ga monotonost u kojoj se našao guši, i iz koje se mora pomaći što pre. Jer čovek svaki put kada odustane od nečega novog, od nove ideje, od novog posla, od nove muzike, od novog hobija, svaki put kada se vrati u svoju monotonost, svoju učmalost, tako dosadnu učmalost u kojoj obitava već toliko dugo, on je prepisao sebi presudu da prestaje da živi. Jer ako se ne kreće, ako tapka u mestu, čovek prestaje da živi. Postaje čovek koji vegetira, pričvršćen za svoje mesto, za svoju učmalost.

Zato svakoga dana, mislite o tome, svakoga dana težite ka tome da živite dan drugačiji nego juče, težite ka tome da menjate, bilo šta. To može biti bilo šta vežbanje, čitanje, učenje, bilo šta što će pokrenuti vijuge, bilo šta što će pokrenuti onaj sjajan osećaj zadovoljstva samim sobom. Ništa novo ni spektakularno nije nastalo iz dosade i učmalosti.

Zato je veoma važno kad se sretne čovek drugačijeg mišljenja, drugačijim stavovima, koji će kritikovati naše poglede na svet, naša razmišljanja. Kritika je uvek dobra i nikad je nije dosta. Zapravo, dobro je sve ono što je drugačije od uobičajnog s čime se susrećemo, jer upravo to pokreće naše sinapse.

Sad se moram vratiti na onu nesreću o kojoj sam već pisao, jer je najčešće upravo ta nesreća najveći pokretač, nažalost. Nemaju ljudi toliko jaku svest, da sami kod sebe pokrenu stvari, uglavnom prepušteni stihiji, menjaju se kad ih zadesi neka nesreća. Baš zbog toga, iz svake nesreće treba uzimati, prisvajati ono što je dobro za čoveka, kao i iz prošlosti. Uzimati ono poučno, to ne zaboraviti, ne zaboraviti naučenu lekciju, a sve ostalo loše slobodno zaboraviti, nema smisla vraćati se na loše stvari, pored toliko lepših stvari i razmišljanja.

Kada sam na početku pisao koliko su se ljudi prezasitili ljudi, moram da napišem i svoj primer, koliko sam se ja zasitio ljudi.

6