Trovanje jedne duše

 31.

Hladno je, januarski praznici su prošli, životi se vraćaju u rutinu. 

Uzima dete iz vrtića, dolaze kući. Umorna je, konačno odahnula. Završava se još jedan dan. Kako su ušli u kuću, mali joj agresivno traži telefon, jer je navikao da gleda Youtube klipove. 

Nisu to više dečiji klipovi, crtaći i pesmice. Sad su to klipovi gde se lome razne stvari pod presom, gde se autom prelazi preko raznih stvari, gde se sklapa i rasklapa delovi automobila. To ga sad zanima. Ponekad voli, da pusti neku pesmicu ili deo nje i samo da peva u pozadini, dok se igra autićima.

A njoj je najvažnije da njega smiri, jer joj je od posla dovoljno buka i galama, pa mu uslišava svaki dečački hir. Stavlja vodu za kafu i vadi stvari iz kese koje je kupila. 

Dok vadi namirnice iz kese, razmišlja o poslu, da li je nešto zaboravila. hladnoća je opomenu da nije grejanje uključila. Misli na sto strana ...

Kafa je skuvana, obična ona 3 u 1, voli šećer. Seda kraj prozora, pali cigaretu i sabira misli. Pokušala je neku reč da kaže malom, ali on se interesuje samo kad nešto šuška, nekakav čips ili tako nešto. Odustaje i pušta ga da gleda svoje omiljene Youtube klipove, ona pali TV.

Uključuje se Pink, jedini kanal koji gleda. Kako se uključuje, tako se pali Elita, aktuelan rijaliti program koji prati. Dok gleda svađu između aktera, podseti je da je i ona imala sličnu svađu sa bivšim mužem. Gleda ona tu svađu i misli kako bi ona drugačije reagovala, drugačije zaštitila sebe. Gleda druge kako se agresivno ubacuju ... u njoj se javlja bes, zašto se ubacuje i meša kad nije njegova stvar.

Opšu buku haos i metež prekida ton koji nedozvoljava da se čuje psovka. Valjda negde postoji pravilo da u 16h popodne, ne treba da se čuju psovke. 

Gledala je tako i svoje živce držala u konstantnom grču, jer su je te svađe vraćale u ono doba kad nije bila srećna, kad se borila za sebe i dete. 

Ispijanje kafe se odužilo, kao i ta svađa. Gde je jedna, drugi kadar na neku drugu svađu. Tu uopšte ne voli aktere, gleda sa gađenjem. 

Iz jedne u druge svađe, iz jedne u drugu cigaretu, zapušteno dete gleda agresiju, sluša agresiju, dok se majka hrani agresijom, da bar nekako oseti moć, da je ona potvrdu, da bi i ona isto tako sve redom, svakom. Sve što gleda podseća je na njene borbe, na njenu glad za pravdom, da ona konačno pokaže tom nekom šta može.

I tako jedan dan drugi peti, u saobraćaju, u marketu, na ulici ... postaje tempirana bomba, koja će pući pitanje vremena kad. Kad joj neko zasmeta ili nešto prigovori, pa će ona osetiti svoj trenutak, da sve istrese iz sebe, da pokaže da je u pravu i da ne može svako sa njom kako mu se ćefne. 

Kakva tužna osoba postade ta žena. 

Leptir od mesečine

30.

Noć je sveža, konačno ... posle teškog i vrelog dana. 
Noć je tamna, oblaci je čine još tamnijom. Povetarac blagi je pirkao, ljuljkajući slabo lišće na granama, uspavljivajući sve, pa i njih. Spržena zemlja i ono malo trave na njoj, sve je polako tonulo u san. Komad najlona, zaglavljen ispod kofe sa malo vode, ispod njenog prozora imitiralo je cvrčke. Soba mala, roletne skoro spuštene. Ono malo svetlosti iz susedstva, što se probi kroz roletne, pravilo je lepe šare na zidu, pomalo nemirne od grana koje se njišu. Te šare je često gledala, zamišljala ih kao da su živa stvorenja koje vode neke svoje živote, vole se, mrze, svađaju i grle.

Ležala je na boku, ka zidu i gledala u šare, san nije hteo na oči. Pomalo joj beše vruće, pa se malo otkrila, dovoljno da malo mesečine koja se najednom stvori, pomiluje je po koži. Niz mesečinu spustio se mali leptir. Razlog ostaje neznan, ali on se spusti niz mesečinu do nje, i gleda je s visine. Leteo je nad njom ... Gledao je poput anđela čuvara, osećao nemire, uzavrele misli koje nisu dopuštale snu da dođe. Ova noć se borila sa njenim mislima, te je pozvala mesec u pomoć... a mesec posla malog leptira, koji je sleteo na njenu kosu. I umirio se.

Devojčica oseti prisustvo anđela, te se malo nasmeši, stvarajući drugu sliku dok je gledala šare na zidu. Leptir se ušuška, krilima milujući njenu kosu, opuštajući je od svih misli koje su se rojile donoseći mir i spokoj. Baš onaj lepi mir koji je devojčica pronašla  na svom jastuku, kojeg je zagrlila i malim uzdahom utonula  u taj lepi svet koji je stvorila na zidu.

Spajajući stopala, pomalo grejući ih dok je sve oko nje bilo hladnjikavo, mali leptir joj je šaputao: 

spavaj devojčice, sve je u redu, 
spavaj spokojno, mirna je noć
spavaj dušo, nežna i mila, 
spavaj čedo dok mesec sniva

Devojčica je zaspala, kao i leptir. Vetar se smanjio, uspavao je lišće. Mesečina se povukla, a na zidu nestadoše šare, jer sve utihnu... jer noć prekri sve. 

Poljubac

29.

Kako sam je upoznao, osetio sam taj njen miris. Parfem ili nešto tome slično, nije mi jasno... ali u pola noći da ga osetim gde bilo, setio bih se nje. Tim svojim mirisom me je vezivala za sebe, nekako ... kad bih osetio njen miris, osećao sam se lepo, znao sam da me nešto lepo čeka. Čekala me je ona. Kad sam osetio njen miris, pripremao sam se za nju, a svakim sledećim viđenjem sam je sve više osećao, učio. Doživljavao nju i njene lepe finese od kojih je satkana. Kako je lako budi tu želju da saznam sve o njoj, da se što bolje pripremim, kad me taj njen miris opet opije.

Bio je hladnjikavi mart, našli smo se predveče ispred velikog drveta, koji je u tom delu naselja štrčao, uglavnom nije bilo zelenila. Čekao sam je par minuta...došla je. Imala je male tamno sive cipele na malu štiklu. Ta hladna ulica nikad lepše nije odzvanjala kao tad. Suknja isto nekako siva na čudan izrez, ukoso nekako. Suknja je pokrivala listove. a drugim krajem milovala koleno. Gore svetla bluza uz telo .. ili majica, preko jakna, kožna. 

Kako mi se približavala, tako sam opet osetio taj njen miris. Sve što sam razmišljao do tad i svi moji planovi kako konačno da je poljubim, pali su u vodu kad se pojavila. Dok sam je gledao, kao nekog čudnog vanzemaljca, jedva sam znao kako se zovem.

Ali nisam se prevario, već posle prvog pozdrava, sam napravio facu kao da osetim nešto novo. Ona me je čudno gledala, pitajući se na šta tačno mislim... a ja sam joj rekao da ima nešto u njenom mirisu. Približio sam joj se, kao mali kučić glumio sam da njuškam, te mi ruka završi u njenoj kosi, pa na obrazu. Gledao sam je u oči par sekundi i rekao da ipak nije do mirisa već do nje. Iznenađena ili iz nekog drugog razloga, nije se pomakla, već se prepustila. Približio sam joj se na par milimetara i još jednom najtiše rekao ipak je do tebe. 

Kao u filmovima, oči su se zatvorile a usne spojile, a ja osetih i na usnama njen miris, njenu toplinu, njen dah, njenu nežnost ... nežnost, Bože kako je nežna. Kao da sam prislonio usne na najmekši pamuk. Još nežnije od toga. 

Postao sam njen i ona je postala moja. Ona ... moja. Tako lepa, mirisna, nežna, elegantna devojčica, koja mi ostavi delić svoje duše na usnama, da je čuvam, da se osetim lepo, svaki put kad izgovorim njeno ime.

Kratka priča o ljubavi

   28.

S planine, spustio se on.

Hladnjikav i brz... izbegavajući ptice, milujući lišće visokog drveća, spušta se naniže. Kako se primicao zemlji, njegov cilj je bio sve očigledniji. 

Sa sobom, donosio je dar nebesa, on je spajao ovozemaljsko sa duhovnim vladarima naših života koji se mole Bogu za nas. Donosio je za nju, donosio je za nas.

Dok je silazio s velikih visina, mogao je da bira kome će prići, ali niko ne zrači kao nas dvoje. Naš spoj je nešto što se vidi iz daleka, smeh, zvuci sreće, koraci, pokreti, poljupci, dodiri... sve je to privuklo njega. Taj vetar koji je dolazi iz daleka.

Priroda nas je ušuškala, utoplila u svoje toplo krilo. U delu omalenog parka, gde je drveće najveće, dole je klupa, na kojoj smo bili mi. Ja sam sedeo sa leve strane, ti si legla na klupu, stavila mi glavu u krilo. Gledala si mene i nebo, skupljenih očiju širokog osmeha. Dole na drugom kraju klupe, kroz vazduh klatilo se tvoje nemirno stopalo, koje kao da je prizivalo vetar. 

Goli gležnjevi, pomalo hladni, jer su par puta dodirnuli metalni deo klupe. Farmerke koje se naslažu na liniju tvojih nogu, kukova, bokova... na njima je često igrao moj pogled, gledajući magiju tvog tela, u realnosti u kojem se nalazi. Majica blago povučena na gore, te se mi tvoj stomak ponekad namigne. Nedaleko ispod tvojih grudi, koje se smanjiše dok ležiš, ali opet budiše radost mojih prstiju kad ih dodirujem i sreću oka, dok ih gledam.

Njihova lepota sliva se i na vrat, nežan i gladak, koji preseče koja vlas kose, koja se stopila sa mojim pantalonama. Tvoja kosa... svetla kao seno, od kojeg sam napravio gnezdo za tebe, da te ušuškam na mojim butinama.

Ja u nekim običnim crnim patikama, tamnim pantalonama... i loše ispeglanoj majici.

 

Najvrednije na meni jesi ti...

U trenutku ni malo interesantne priče, ustala si, prišla meni, a vetar to iskoristi i zagrli nas. Tvoja kosa polete k meni, a moje usne neizdržaše, te krenuše ka tebi. Između usana naših poljupca, ušuška se vetar i pomiluje naše želje koje gore. Gore da ugase sve loše u nama, da ništa ne guši te duše koje sijaju dok su zajedno. 

Svaki put kad te poljubim, ja oživim... te nastavi da me ljubiš, produži mi ovaj život.

Šta ću, kad ne razumem

 27.

Starija od mene.

A i dalje mlada. U meni je videla ono što želi. Ono što zaslužuje. Onu životnu energiju koja je čini živom. Osmeh koji mi daruje, jer sam razlog tog osmeha. Stisak ruke, jer sam razlog tog stiska. Razlog što je ta ruka oznojana od nervoze, jer je greh, a želi me. Hodala je Bulevarom, tu smo se sretali. Koračali smo, laganim pokretima, poput plesa, a komad zemlje nam se smešio kad nasmejani stanemo na njega. 

Sa njom, bezlične stvari dobiju smisao. Crveni kiosk više nije samo crveni kiosk, postaje onaj naš crveni kiosk, pored koga smo svaki put prolazili zajedno. Stubovi okolnih zgrada, bili su topliji, bili su naši. Sve što vidim, osetim, doživim sa njom, postaje lepše, toplije ... naše.

Bilo mi je lepo, i njoj je. Ali ona je razumela, a ja nisam. 

Udaljila se. Lomio je nemir. Nije smela svojima da kaže, toliko je zavisila od njih. Iz mog ugla nije, ali iz njenog jeste. Zar da raskida vezu od tri godine, sa ostvarenim čovekom, zarad nekog klinca kojeg je upoznala preko interneta? To ne dolazi u obzir! 

Gubio sam je kao da sam je imao. Mesecima kasnije sam dolazio na isto mesto našeg sastanka. Svestan sam bio, da sve ono naše što smo doživljavali, sad je protiv mene. Ali nije me briga... želim je videti i to je najjača želja koja me pokreće. Ništa drugo nije važno. Ona jeste.

Nedelje, meseci, očajanje. Nema je. Njena kuća nije dolazila u obzir.

Raspad, propast.

Preispitivanje. Gde sam pogrešio? Jesam li uradio nešto pogrešno? Idem da je vidim. Pojaviće se.

Još koji mesec, još koja nedelja. Nade više nije bilo. Razmišljao sam da joj odem na kuću i predstavim se kao nekakav trgovački putnik koji nešto prodaje. Samo da je vidim. Milion teorija ...  u toj pustoj ulici bez nje. Sa kiselim osmehom, pozdravljao sam u sebi svaki stub koji je nekad bio naš. Prelazio sam ulicu, da ne prođem pored tog kioska, koji je sad bio toliko crven, da se mogao uočiti sa bilo kog dela Bulevara. Gledam ljude koji mi idu u susret... jesu li to oni naši ljudi, koji su nas gledali? S kojima smo se mimoilazili? Jesu li to oni ljudi koje smo čekali da prođu, da iza njhovih leđa konačno uđemo u mračni haustor i ljubimo se kao da je poslednji put. 

Nikad je više video nisam. Bulevar je uspomena na nju. I dalje znam mesta gde sam je čekao, kuda smo išli. Ne boli. Utrnulo je sve što je razdaralo srce i dušu, dok je razum tražio logično rešenje gde bi mogla biti. Nikad se više nisam ni zaljubio tako. Tako se samo jednom čovek zaljubi. Tako ... bez razuma, bez trunke razmišljanja. Mora li tako?

Mora. Da ... da bi se cenio razum, mora se proći i pakao i raj njegovog odsustva. Jedino tako se ceni razum. Razumevanje.

Da razumem, ono što je ona ... a nisam ja.

Adamovo pismo

26.

Kao što je uvek verovao, verovao je i tad, da se sve dešava sa razlogom. I taj tragično loš seks ga je podsetio na prošlost, koja svakim danom pokazuje drugi sjaj u Adamovim očima. A to .. ipak zavisi koliko je prošlost voljna da plati suzama. 

Noć je pala, a on je satran od tuge, od neizdrživog, rešio da napiše pismo. Kome? Samom sebi? Ženi? Roditeljima? Nerođenom sinu, kćerki?

Kako se Adam osetio, šta ga je navelo da piše... da li je lakše posle pisma i hoće li ga pročitati u nekoj kasnijoj dobi. To zna samo Adam, a ja vam prenosim njegovo pismo u celosti. 

Skoro će 1 posle ponoći. Čuju se psi. Ništa se više ne čuje. 

Lišće nežno miluje povetarac, u najvećoj tišini. Tajno, skriveno.

Popijen vitamin i pola flaše vode. Vraćam se u 2014. godinu. Vraćam se u sobu u kojoj sam i sad. Vraćam se istoj boji zidova... istom podu, vratima, prozorima.

Vraćam se sebi, kad sam imao 50 kila. 

Skoro će 1 sat, otac dolazi sa posla. Majka je skuvala kafu za njega i legla uz TV. Probudiće se kad on dođe.

Ja igram kviz. Ima godina dana kako sam ga otkrio. Dosta ljudi. U mojoj blizini. Nije to tako često. 

U stvari, kod mene nikad nije ni bilo. Nemam ja prijatelje, oko sebe imam samo zemlju i tek ponekog starca. Ko bi se družio sa momkom od 50 kila kojeg zlostavljaju u školi, a posle nastavio život ...kad je od starta loše, ma piši propalo. 

Posle vojske, malo sam se trgao, ali sem par uzaludnih razgovora za posao, ravna linija.

Ravna linija... au čoveče. Dvadesetšest godina, a ravna linija. 

Neko do tad proživi celu mladost  i skrasi se. Neko započne biznis. Neko upozna ljubav svog života, pa je nervozno gleda... skupljajući snagu da joj priđe. 

A kod mene ravna linija. Posle škole imam vojsku od 6 meseci i posao obezbeđenja isto toliko. Ništa više.. prazna tabla. 

Te 2014 sam se prvi put zaljubio u zauzetu devojku, šest godina stariju od mene. Preko kviza...preko interneta. Drugačije kako pronaći devojku?

Na periferiji, bez samopouzdanja, novca, normalne kilaže i izgleda... čime privući, ne samo devojku nego bilo koga drugog?

Tad sam znao, od života malo šta ću moći da očekujem. 

Pedeset kila.. a trenirao. Dohvatio neku garnišnu i uvukao je u jedan stari dedin kofer. Kofer natrpao ciglama... čuvao ga pod krevetom, i kasno uveče vežbao. Godinama, a ista kilaža. Čemu vežbanje? Psihi?

U bolu, dodavanje još dodatnog bola?

Pa ima li smisla?

Ako smo goli na susnežici, hladno nam je i nije prijatno. Ali ako se umočimo u ledenu vodu, kad izađemo iz vode... hoće li biti prijatnije?

Da li je taj kofer moja ledena voda?

Bol uvek ima starijeg brata, nemilosrdnijeg. Pa nekad sa odlučnošću se ide kod njega.. zarad čeličenja, zarad spoznaje većeg zla, veće neprijatnosti. 

Zato sam uzaludno vežbao. 

Realno sam sebi pripisao poraz. Poraz onoga što sam hteo biti. Da bih pobedio treba da se menjam. Ali tad to nisam znao.

Kad živiš u džungli, bez reda. Kako će se snaći trezveni čovek, dobrica? Koji svima želi dobro i želi red, jer se u njemu najbolje snalazi? Kako će se nositi sa brutalnim napadima skorojevića, koji biraju njega, slabog i nesnađenog da pokazuju moć?

Kako će se nositi... sa tim silovanjem koje društvo sprovodi? 

Izgubiće deo sebe, ali ne i najvažniji. Ali će sebi pripisati konačan kraj.

Kraj, bez početka. 

Kraj, a još ništa nije ni počelo.

Kraj, bez zagrljaja, bez prvog poljupca, bez noćnih ludovanja kad ne misliš na sutra, bez para, bez rada da bi se dobile pare, pijanki drugarstva, bez mora peska sunca, bez života.

A kad sam sebi presudiš, nije više isto. U godinama koje slede... kad pričaju o bilo čemu, ti ćutiš, jer ne znaš kako je doživeti bilo šta. Kad se smeju, ti se nasmeješ reda radi. Kad je tužno, ne dotiče. Kad je nesrećno, ravnodušnost.

Kad sebi priznaš poraz, sve prestaje da bude važno. Shvatiš, prihvatiš da si davno davno pokušavao. Da si davno bio okovan nesrećnim okolnostima, a kasnije samo menjaju oblik. Da život nisi živeo, nego je život živeo tebe. 

Kad sebi priznaš poraz, onda se ne čudiš što zadihan sa koferom punih cigala, dolaziš na peron, a svi vozovi su otišli.

Dole ostaje tek poneki trag nekog čoveka koji je isto tako nesnađen, luta i besciljno tumara. Dok čekaš, voz ne dolazi. A ti prebiraš misli, kao prašinu na dlanu. Gde sam pogrešio?

Eh Adame. Voz koji čekaš, neće doći. Neće se pojaviti devojka koja će te ljubiti kao prvi put. S kojom ćeš prvi put videti nebo koje se ogleda u beskonačnom moru. Neće se pojaviti ona s kojom možeš celu noć provesti u pričanju, u alkoholu u đuskanju, da ne mislite na sutra.

Šta ostaje...

Godine koje donose stomak i impotenciju. Bore  i sede... uživanje u muzici, otkrivenoj tako prekasno da se sluša sa tinejdžerskim žarom.

Ostaje i onaj mir, koji nastaje nakon što sudija udari čekićem, koji zapečati sudbinu.

Vreme je za neke nove puteve, hodaću bos... da mi trava bude draža kad stanem na nju. Opet ću ići kod nemilosrdnog starijeg brata, i požaliti mu se da se opet nečemu nadam i da mi je teško.

On će već pronaći način da mi kaže, da se iza bola krije razočaranje, šta je sve moglo, a nije. Da će me vreme naterati da sahranim starog Adama, da bi se rodio novi.

Idem sam nekim novim putem, idem i pišem ovo. Idem i taj put će biti graciozan. Biće, jer ja tako želim.

A u stvari... biće to samo još jedan krug u ćeliji u kojoj sam zatočen, koji neki ljudi nazivaju životom.

Bajka o Ani iz Andorije

25.

Kad se krene na jug, pa posle malo za istok. Kad se putuje četiri noći i četiri dana, ulazi se u teritoriju, kojom vlada porodica Busmativčić. Zemlja velika kao 3 sveta koja prosečni ljudi videše. Zemlja, gde u svakom delu je svako od četiri godišnja doba. Obećana zemlja za trgovačke putnike i ljude čiji su drumovi dobri drugovi. 

Zemlja Petrinija.

U zemlju Petriniju svi su dobrodošli, gde vlada socijalna pravda za sve sa stalnim prebivalištem. Za mnoge obećana, zbog raskoši. A centar te raskoši je Ana iz Ba Anda. Njen dvorac se nalazio u gradu Ba Andorija, tik uz prelepu plažu  Namenovog mora.

O njoj su kružile mnoge priče, mnoge glasine. Pričalo se da joj je bilo žao jednog jagnjeta, pa je od jednog seljaka kupila svaku ovcu koju je posedovao. Naredila je prokopavanje tunela, da se ne bi narušilo polje Lizijantusa, njenog omiljenog cveta. Pravedna prema čoveku i prirodi, oštra prema rđavom svetu, koji pokušaju  pokvarenim radnjama steći bogatstvo, a posebno je bila preka prema onima koji poremete harmoniju življenja, jer.. kao što je kazivao bilbord ispred njenog dvorca 'Život je umetnost, budi umetnik'.

Sve zemlje iz okoline su znali za Petriniju, i svako ko je imao mir u srcu i pamet u glavi, mogao je doći potražiti svoju sreću. Tako je put doveo jednog mladog, a bistrog čoveka Grigorija Dobronamernika.

Ne preterano školovan, odaje se za pisca i filozofa. Sam je sebi nadenuo titule. A svojim govorom je lako pobeđivao u svakoj raspravi, ostavljajući suparnika da misli o rečenom. Retki su oni koji su odmah prihvatali Grigorijeve reči. Uglavnom on padne na pamet ljudima, kad ih njegova mudrost podseti.  Nakon što je stigao u Ba Andoriju, brzo je našao posao u lokalnoj štampariji. Kako se provodio na plaži, u podnožju zamka porodice Busmativčić, lako je mamio poglede prisutnih žena. Imao je tamnu kosu, razvijena ramena, oštru bradu. Među uglavnom ljudi svetle pute kao što su Petrinijanci,lako se izdvajao. U štampariji je ispravljao tekst, tu su se, između ostalog, štampala glasila porodice Busmativčić. Tu je prvi put ugledao Anu, na plakatu. 

Njena porodica je slavila godišnjicu Praskozorja, krvave revolucije koja je dovela porodicu Busmativčić na presto tim velikim zemljama. Na glavnom trgu Hiljadu noževa, podignut je veliki šator, postavljeni su lejzibegovi, fotelje, kauči, kreveti, dušeci. Prisustvovali su ljudi raznog sveta, od nižeg staleza sa svojom poslugom do poslovnih partnera porodice Busmativčić, koji su imali ekskluzivan ulaz u VIP zonu.

U sred spremanja, štamparija je štampala jelovnik te je dostavila na trgu Hiljadu noževa. U tom trenutku se pojavila Ana, a zvuk njenih štikli su najavljivale njen dolazak. U celojPetriniji, samo je njoj bilo dozvoljeno da obuje štikle. Iza Grigorijevih leđa prvo je čuo njih, a zatim je osetio njen parfem. Prvo je video njene pomoćnike, a zatim i nju.

Visoku crnku, pomalo tamnijeg tena u tamnoj plavoj haljini. Štikle, šnala i tašna u boji neba, a glas opijajući poput anđela. Duga crna kosa je štitila njena nežna ramena od radoznalih pogleda. A njen pogled se je fiksirao njega. Gledao ju je pomalo s visine. Njegov pogled joj je govorio 'šta mi tu glumiš neko ludilo'. A ona ga je gledala i mislila 'ovaj nije odavde'. 

Dok je trajala proslava, čiča Zetkoslav je uveo našeg mlađanog Grigorija na proslavu. Bila je prilično dosadna, jer su starci besedili o toj velikoj borbi koja ih je zadesila i o blagostanju koji su stvorili nakon krvave borbe.

Sedam meseci nakon toga, Gligorija je već krenuo da bije glas opasnog šarmera, ali i skromnog vrednog radnika. Ubrzo je napredovao, pa je on sam otvorio svoju štampariju, planirajući da u njoj štampa novac. Kako posao nije išao odmah uspešno, radio je dodatan posao podučavajući mlade naraštaje za život. Tu se prijavio na Anin oglas.

Ana je usvojila malog Agno amerikanca koji je stasao dovoljno da postane svestan sveta. Bio mu je potreban učitelj, mentor, pomoćnik i čovek od koga će moći da uči o izazovima. 

Grigorije taj dan nikad zaboraviti neće. 

Ulazak u prostoriju sa pomoćnikom koji ga je uveo, a u prostoriji mali Agno i Ana. Agno je čitao nešto, a Ana je sedela pored njega. Na brzaka ju je odmerio, bila je savršena. Sedela je u haljini boje zlata, sa velikim izrezom kroz koje se videla savršena glatka noga, prekrivena čipkastim čarapama. Na nozi crna štikla, od koje mu nije bilo dobro. Dekolte koji je kao magnet privukao njegov pogled, uz crnu kosu čiji se rep protezao skoro do poda. Šnala zlatne boje. Kasnije je saznao da haljina i jeste od zlata... kao i šnala. Čuo je razne prile o njoj, ali gledajući je sve je palo u vodu. Postoji samo ona.

Kada se Grigorije pojavio kao kandidat, Ana je uzela knjigu od Agna govoreće mu da ide sa pomoćnikom. U tom momentu joj je ispala knjiga, pa je užurbano podigla. Čipka u kojoj su ušuškane njege grudi nije promakla Grigorijevom pogledu. Ana je odmah rekla svima da ih ostave nasamo. 

Gledala ga je... skoro njene visine, gledao ju je ravno, kao da mu je njena pojava sasvim obična. Mislila se ... Ne gleda u pod kao ostali. Obično odeven, ali sa ispeglanom košuljom. Cipelama ... uredan. Nije nervozan kao ostali. I tek što ga je počela posmatrati, on je upitao 'Ima li šta da se popije, kakva je ovo kuća?'

Ona je naravno, odmah naredila pomoćnicima da donesu pečenje i vino, kako i red naleže. Grigorije voli krtinu, a suvoću mesa je natapao vinom, dok je ona grickala kožuricu, teme su se smenjivale. Pitala ga je, postoje li muško ženska prijateljstva?

Gligorije je porazmislio i rekao da je to kao sveti gral svakog odnosa između muškarca i žene, to dvoje ljudi i da se do njega dolazi samo ako oboje imaju spremnost da do njega dođu, a da ne naruše taj odnos seksom ili sličnim sladostrašćem. Ana je tu, pomalo opijena od vina, ali trezvena, donela odluku da baš on bude čovek koji će podučavati njenog Agna.

Grigorije se ubrzo uselio u zamak i lepo prilagodio ljudima koji žive u njemu pored Ane. Ubrzo je shvatio da koliko je lepa, toliko i bahata sa novcem. Sve je kulminiralo kada je naredila da se donesu sve novčanice iz levog bloka velikog sefa, da bi se ugrejala, jer joj je bilo nešto hladno. Lično je angažovala i Grigorija za to. 

Sa punim rukama pakovanog novca, ušao je u njene odaje. Ona je bila u satenskoj rozoj haljini. Na nogama čupkaste papuče, a kosa puštena. Prvi put joj je video kosu tako slobodnu. Bila je savršena... tako ozbiljna, a tako u teškoj nelagodi. Nešto joj je nedostajalo.

Kad je novac donet, naredila mu je da ostane sa njom u prostoriji i da zapali novac u obližnjem kaminu. Kako je novac goreo i goreo, ona ga je opkoračila dok je sedeo i rekla 'Pored sve ove vatre ovog novca koji gori i koji greje, nije ni delić onoga koliko me greješ ti!'

Snažno mu je zabacila glavu u nazad i nabila mu jezik u usta. Krenuo je da je ljubi, i dok se prepuštao topio ga je njen miris i kosa koja se našla svuda po njemu. Sela mu je u krilo, njišući se po njemu. Nakon što je uzela par daha, rekla mu je 'Oooooh profesore, prodirete duboko kao i vaše znanje.' Kada više nije mogao da izdrži, svukao je i bacio na krevet. Pre nego što joj se približio, bacio je još koji paket novčanica u kamin i rekao joj 'Nisi bila dobra. Izvukao je kaiš i sakrio ga.' 

Imala je roze gaćice, čipkast grudnjak. Savršeno joj je stajalo na njenu preplanulu kožu. Ni reč više nije izustio, jezikom je pravio trag na njenom kolenu, lagano krećući se na gore, približavajući se njoj. Kada je došao dugo joj je ljubio butine, želeo je da bude potpuno spremna, da joj se gaćice ulepe kad prstom pređe preko nje. 

Divljački seks je trajao dugo, sav naboj koji se skupljao mesecima koji se osetio u pogledima oslobodio se tog dana. Vatra se sama ugasila... Oni su ležali, a oko njih se izmešao miris njenog parfema sperme i pečenja. Dok je ležala na njegovoj ruci, pričao joj je kako je došao u Petrinija, o svojim planovima. Tu joj se jako dopala ideja da koristi njegovu štampariju za štampanje para. 

To će biti samo njihova tajna i napravili su tajni pakt, tako što su isekli dlanove i rukovali se krvlju. Dok im je ruka bridila, gledali su se i znali da su pronašli onu dušu koju su celog života tražili.

Venčanje se desilo ubrzo. Bila je to fešta kakvu ni stari ne pamte. A da bi taj događaj doneo dobrog i najnižem staležu sa njihovom poslugom, organizovali su bacanje para u more. Ušli su u balon pun para, i kad bi poleteli iznad vode, uz sumrak bacali su novac u more dok su ih ovi jadnici skupljali.

Ubrzo je to preraslo u manifestaciju Zadovoljstvo je u parama, koja se održavala svakoh 16. u mesecu, simbolično jer je tog dana pao prvi poljubac i seks i sklopljen tajni pakt. Naravno, ostalima su rekli da samo vole taj broj. 

U godinama koji su usledili, Grigorijeva pamet je dovela do toga da porodica Busmativčić postane još bogatija, kupovajući zemlju  novcem koji su štampali u njegovoj štampariji, gradeći luksuzne vile kraj mora i kupovinom planina u južnom delu Petrinije, da bi razvili i biznis žimskih sportova. Ana je rodila troje dece, a mali Agno je postao izvršni direktor velike inostrane korporacije koja posluje u susedstvu.

Svi su živeli srećno do kraja života i plivali su u parama.

Kraj

Da li ste shvatili značenje stepenica?

24.

 

Čitate li knjige?
Da li ste pročitali jednu knjigu više puta?
Izlazim napolje, gledam u ljude. Vidim davljenike. A svuda je sapas. Oni ne vide. Pogled u nebo. Visooooko u nebo. Toliko gledaju visoko gore, da ne vide ništa što je na zemlji.
Ne vide vodu. Osmeh, ekstaza ... oni gledajući gore ni ne osete ništa. Spas traže gore. Jer im je na zemlji sve neprijatno. Voda, hladnoća, mulj, prljavština. Govno koje pluta po vodi i ide ka njima. Ono udara o zlato koje je oko vrata, plja ga. Oni ne vide. Ne osete.
Pogled je gore, bol se ionako ne oseti. Apoteke, legalne droge rade svoje. Marketing. Korkopracije koje ih gledaju kao bogove, samo da bi im uzimali novac. Slatka kratka obmana. Kakav god bol da osetiš, popij lek. Ne trpi, da ne boli. Odsustvo neprijatnosti.
Osmeh, u glavi savršenstvo. Jesu li slomljeni? Jesu li poraženi? Čekaju li smrt? Tako mladi a poraženi. Tako mladi a odustali od neprijatnosti. Beže od nje. Ignorišu bol koji je dragocen za psihu. Jer tera, jer pokreće na promene.

Izlazim napolje, gledam u ljude. Vidim ljude u bolovima. Ali ne plaču. Vidim ljude u bolovima, ali ne jauču. Ne jadikuju.. ne proklinju. Vidim ljude, a sve što čujem je tišina. Osmeh je tu, ali pesme nema. Okovani sopstvenim strahom, brane sebi da pevaju. Vidim ljude u bolovima.
Bol je uvek tu, ali se ne leče, zamaskira se. Pogledom u nebo, pogledom u kutiju lekove. Da je fizika na njihovoj strani, poleteli bi tako. I leteli leteli ... a kako bi sleteli? Opet na zemlju, opet u neprijatnost.

Izlazim napolje vidim ljude u odrpanim pantalonama. Bušnim cipelama, prljavih obraza i gladnih očiju. Vidim siromašne ljude, u džepovima kamenje i novac preko kamenja, koji ga skriva, da im ispada kad hodaju. Da se pokažu pred svetom da ga ima.
Vidim ljude žutih crnih propalih zuba, koji se umivaju nekim parfemom. Pogled je visoko, ka nebu. Ne vide se zubi, čuje se samo lepa reč, oseti se samo miris.

Čitate li knjige? Da li ste bar jednu shvatili? Da li vas je bolela? Da li vas je pokrenula. Da hodate uspravno, a pogled pravo. Da li ste osetili neprijatnost. Da li ste krenuli stepenicama?
Da li ste shvatili značenje stepenica? Ako ste se popeli na jedan stepenik, zašto se na njemu niste zaiustavili? Zašto niste ceo život proveli na tom stepeniku? Šta vas je to teralo na drugi stepenik, a šta vas to zadržava da budete u istoj baruštini, da gledate isto nebo, da dobijate iste borbe, da se smejete sa istim ljudima, istim ljudima.

Čitajte knjige... pisali su ih ljudi sa dušom.
Čitajte knjige ... je je vaša na samrti.

Srce za praznu dušu

 23.

Crne cipele, malo duboke, kao polu čizme. Pomalo uske, pa su poslušne pri hodu. Tvoje glatke noge presvučene svilenim čarapama. Svesno žrtvovane zarad lepote i pogleda. Početak butina, nežno miluje kroj suknje koji označava zonu topline. Ostatak preuzima kratki kaput, kojeg na vrhu preliva tvoja kosa. 

Kada Isidora zakorači ulicom, ona postaje njena. Kada đon udari o vlažan asfalt, odjekuje svime što pripada ... tebi Isidora. Tvoje je, a nije ni pitano želi li. 

Kao kraljica koja se nalazi pred punim stolom hrane, pažljivo biraš šta ćeš danas jesti, tako i tvoje oko bira, čemu li će danas posvetiti pažnju. Izbor je pao na izlog. Prodavnica lokalnog marketa, uveliko zatvorena. U njoj malo svetlo, ali suviše slabo pod jakom uličnom rasvetom. Staješ ispred i pogled se zadrži na tom staklu, u kojem se savršeno vidiš ti.
Povlačiš kaput, popravljaš suknju, malu tašnicu. Nameštaš kosu i prelaziš usnama da još malo razmažeš sjaj, iako ne vidiš dobro. Gledaš ima li nekog u blizini, i vadiš telefon iz tašne. Poza je tu, noga je izbačena napred da dobiješ na visini, škljoc, malo pomeriš kosu, blagi osmeh škljoc ... ruka na boku, malo ozbiljnija faca škljoc. Tri slike sasvim dovoljne.

Drugarica živi blizu, dalje ćete taksijem. Izlazak, još jedna drugarica, uživo muzika, alkohol podijum. I gomila muških pogleda na koje si se već i navikla.  
Iz kluba ide stori jedan drugi peti. Kako god da ispadneš na slikama, lepa si. To više nije upitno. 

Jutro.

Budi te Lepršava, koji mora u jutarnju šetnju. Posle umivanja i ovlaš sređivanja, oblačiš trenerku i duksericu za svaki dan. Regularne patike i dugačku jaknu.
Dok izlaziš napolje, listaš zahteve za prijateljstvo, komentare od sinoć. Koja je drugarica šta objavila. Nalaziš svoju sinoćnju fotografiju, obrađuješ je malo u Picsartu i objavljuješ. Fotografija je savršena. Ne vidi se sve, dobar deo tvoje figure i lica je u senci, ostavlja gledatelju prostora za maštu. Lice, koje se ne vidi celo, kosa, kaput suknja gole noge i cipele. Vidi se dovoljno, vidi se lepo, to je najvažnije.
100 200 300 ... lajkovi se nižu. Subota je. Narod radi ili ne radi, valjda zato visi na Instagramu. Obaveštenja odavno isključena. Poruke gledaš prvih 5 chatova, ostali su neki pajseri koji se tako jave ponekad kad ih neka tvoja objava podseti na tvoje postojanje. Oženjeni, klinci, starci svega imaš tu.
Oni nisu važni, njihove priče nisu važne, ionako su sve to debili koji balave na mojim slikama. Ko ih jebe. Paćenici. Imali su oni svoju šansu, pa su je usrali. Oni koji nisu imali šansu, ta šansa im sigurno nisam ja. Ja sam lepa i za sve njih nedostupna. Onog kojeg sam ja htela briše pod sa mnom. Ne želim nikog.. 

400 500 lajkova. Sad već možda postane objava sa najviše lajkova. 
Otvaraš profil. Listaš svoje objave. Gledaš i diviš se sebi kako si se izveštila, da na jedinstven način predstaviš sebe, svoju lepotu i sve ono što si ti, oazu ženske galantnosti i prefinjenosti, u kojoj ne uživa niko.  
Listaš malo dalje, gledaš svoje objave od ranije, kad su bile pomalo nezrele, objave od jedva preko 100 lajkova. 
Vraćaš se u stan. Nastavljaš da listaš.

Dolaziš do objava od pre tri godine. Gledaš slike i vraćaš film kako si tada i ti bila drugačija. Naravno on je bio sa tobom. I tad se ponašao loše, ali sve je to bilo privremeno. Promeniće se. Zbog mene mora! More, ljubav, plaža, klubovi kokteli. Liftovi, prazne ulice i fotografije koje je on napravio fotkajući tebe, a to niko i ne zna.Tad je bilo drugačije, tad si bila voljena.
Voljena... sve se vrti oko toga, zar ne?
Biti voljen. Voljen. Jbt kako kratka, a jednostavna reč koja mnogo znači.

Skrolojući na dole, Isidora je išla u prošlost. Retko to radi, jer ako prođe granicu lepih objava, može naići na srećnu verziju sebe. One Isidore, koja više ne postoji. Posle propalih ljubavi, muškaraca koji su se lepili samo za njenu lepotu, postala je samo to - lepa. Lepa, ali ne i voljena. 
U tom svom lutanju da bude zavoljena, spas je našla u lajkovima, u pažnji. Da li će priznati sebi to? Da li će priznati prekasno?

600 700.. pa nisu sve jadnici, ima neko i kvalitetniji od proseka. Možda će primetili moju prazninu bol i želju da budem voljena onako kako ovakva ribetina i zaslužuje. 

Iako neće priznati, Isidora je tu našla svoj spas, ali ne zna da je od sebe napravila zavisnika. Od pažnje, lajkova, komentara, vatrica, srca i smajlića. Objave liče jedna na drugu, bez iskakanja iz šablona, jer ono što skuplja lajkove ne treba menjati. Ona će godine provesti u svom čekanju da se neko javi, da se neko pojavi, ali ne zna da je odbila već toliko njih, koji bi joj pružili ceo svoj svet i voleli je najbolje što umeju. Odbila ih je, jer zna da pažnja jednog čoveka, nikako ne može da bude ista kao 800 ili 900 lajkova... koliko sad već uveliko ima fotografija sa početka ove priče.

Jesam li vam lepa?

21.

Dobila si posao. Igrom slučaja... videla si kako te je menadžer gledao. Sve ti je jasno, posle dve sekunde u toj prostoriji. Osmeh, pogled, pogled pogled... Kako je lako učiniti muškarca takvim kućnim ljubimcem, koji će slušati samo zarad sočnog stisaka tog utegnutog dupeta. To je početak, stisak je početak, kreću pozivi, poruke. 

Osmeh na licu zbog konačnog zaposlenja, polako postaje kiseo, jer je on uvek negde tu. Čovek koji je navikao da mu se predaju, na ovaj ili onaj način. Moćan. Oženjen.

U svom okruženju, došla si na njegovo. Njegova reč protiv svega što imaš da izgovoriš. I žene s kojima radi, u njegovoj su službi. Neke su prošle 'njegovu školu'.

Navalentnost, komentari, mesec dva tri ... neposustaješ. Ne ulaziš u njegova kola, da te bar donekle odbaci, da se ne mučiš. Odbijaš, ne sarađuješ.

Zaslužuješ kaznu. 

Pitanje.. Jesam li vam lepa?! Ne opraštaju lepotu.

Priprema se jesen, kiša, sivilo. Odlazak na taj posao nije ništa drugačiji. Drugarice sležu ramenima, likovi slični njemu lajkuju slike do iznemoglosti, nudeći ti sve, opet... za jedan sočan stisak tog utegnutog dupeta. I oni oženjeni, koji se smeju na fotografiji sa ženom, a u poruci ti pišu šta bi ti radio, pa kad odbiješ, onda te karakterišu kao staromodnu jadnicu, koja ne prati trendove. 

Oktobar, nije važno koji, važno da je topao. Slobodnija garderoba, i njegov napad kao nikad ranije. Sad ili nikad, nema šta više da čeka. Bes u tebi, nemoć i očaj. Iz njegovog zagrljaja, snažno se oslobađaš i bežiš. Sudbina ti je zapečaćena. Ionako te samo zatrpavaju poslom, više ti spasa nema. Uznemirena uplakana, bez zaštite.

Odlaziš kao jadnica, dok iza tebe pričaju kako si poremećena, čudna. Nisi se snašla u tom divnom kolektivu. Pogubljena mučenica.

I opet pitanje.. Zato što sam lepa?

Njegove poruke i dalje stižu... sad sve ređe. Naći će već drugu žrtvu, pašćeš u zaborav. Jesi li zaista jadnica? Pogledi, pažnja, kuda god da kreneš, nečije oči su na tebi. 

Dani meseci, lutanja, izlasci iz dosade, i navalentni tipovi, koji bi uradili sve, baš kao i onaj, za jedan sočan stisak tog utegnutog dupeta. Gledaš drugaricu koja je radila usne, jagodice, postala je zverka. Postala je žena brutalnog pogleda, koja seče svaki pokušaj nekog jadnika da joj se uopšte obrati. Dominacija kakvu nisi videla do tad. 

Pitaš se, kako bi ona lako sredila onog menadžera. O Bože, kako bi se pogubio kad bi mu odbrusila, ne bi ni pomislio da joj se obrati, a kamoli da je dodirne.

A i one jadnice u onoj glupavoj firmi, gledale bi je sa poluotvorenim ustima, a iz obraćanja bi se tako lepo osetilo strahopoštovanje. Kako je brutalna... gledaš je. Bićeš i ti takva, možeš ti to. Samo mala korekcija, malo šminke i nova maska za ovaj glupavi svet.

E pa biću lepa!! Biću!

Jedna korekcija... i način govora se promenio. Kakav efekat! Jelice, pa to više nisi ti. Jelice, ubico. Tako če te zvati, tako ćeš samu sebe zvati. Sad si moćna, imaš oružje protiv svakog jadnika kojem se digne na tebe. Sašićeš ga u startu, moliće te da ga gaziš štiklom, koje sad nosiš svuda. Snaga se oseti kroz sve što dodirneš.

Sad sam lepa!

Drugi posao.Nedodirljivost se može seći nožem. Odmerenost, i spretnost, sad su svi konci u tvojim rukama. A pre nego što ti se obrate, muškarci progutaju ono malo pljuvačke koja im se izlučila dok su te potajno gledali. Tvoja snaga sad izbija iz svega što uradiš. Jača si...

Mesec, dva, pet, godina. Jedna druga.Poremetilo se, mora korekcija. Mora da bude najbolje, mora da bude najbrutalnije. Do sada si već shvatila da samo jaki momci mogu da ti priđu, jadnike sečeš u onoj prvoj nevinoj misli da mogu i da razmene neku rečenicu sa tobom.

Posle korekcije si još jača, još brutalnija. Sad si malo i obrve sredile, jagodice. Sve što je bilo pogrešno, sad je na svom mestu. Gledaš stare fotografije, Bože na šta si ličila, nije ni čudo što ti se svaka budala kačila na vrat. Sad si jača nego ikad. Kad te gledaju, osetiš strahopoštovanje iz tog pogleda. Jadnici... metiljavi gubitnici koji imaju čast da uopšte budu u tvojoj blizini.

Pitanje.. Jesam li sebi lepa?

Jun. Tačno mesec dana pred rođendan. Jutro 9 sati. Čekaš koleginicu. Klupa, ptice i ti. Pesme ptica prekida kesa iz pekare koja se kreće uz smer vetra, kad polako čuješ glas devojčice. Sve je jači i jači, prolazi sa majkom pored tebe. Pogled na nju, roze patike, iste kao tvoje nekada. Neki smešan mali ranac i crvena šnala u braon kosi, imala si identičnu. Devojčica kaže:

Mama, ja neću da idem kod Ivana na rođendan, on je grub, samo se gura i mnogo psuje. Majka odgovara: Dobro mila, nećeš ići, reći ćemo da moraš da vežbaš matematiku. Osmeh devojčice koji je usledio, vraća u prošlost. I dok se osmeh i kikotanje sve slabije čuje, ti se vraćaš u njene godine, dok govoriš sebi kako majka nikad nije dozvolila da sama odlučiš, uvek si radila po njenom naređenju. I da si dobra devojčica, samo onda kada sluša. 

Postala si žena, robinja sopstvene gladi

Gde je granica zadovoljenja te gladi? Glad za dominacijom, za brutalnošću, prema onima koji je zaslužuju, koji su te povređivali. Ubrzo to nije to, potrebno je više, da bi bila još jača, brutalnija. A u stvari, dok te društvo navodi na moderno, uzimaš oštre noževe za napad, od kojih ostaju tragovi, na licu. Na tom lepom licu, lepe Jelice, slatke devojčice nevinog osmeha u nevinom svet. Ostali su tragovi borbe na tvom licu, borbe sa rđavim ljudima, i pokvarenim svetom. 

Te devojčice više nema, onog sveta mirnog i nevinog, više nema. Posle svega, Jelici se desio život, onaj, na koji je niko nije pripremio, na koji se borila sama. Borila i pobedila!

Ali je izgubila sebe. Nema više onog osmeha, sad su tu usne koje se tako lepo sjaje pod noćnim svetlom. 

Da rastera rđave ljude, da više nikad ne povrede onu dobru Jelicu, koja se krije tu negde.. i imaš osećaj da je stalno gledaju, kad im se pogled spusti na dekolte.

...dok postavljaš isto pitanje Jesam li lepa? Jesam li im lepa??!

Ispratimo empatiju

20.

Dok gledate vatromet, hajmo jedan aplauz. Aplauz
Aplauz ... jedan veliki aplauz.
Ulazi đavo, a Vi mu tapšajte. Jače JAČE!

Da zna da je došao u svoju kuću.
Aplauz aplauz.

Odavno radimo na tome da ga dočekamo kako dolikuje. Da mu spremimo tlo, da ga zatrujemo da ga ne bole stopala dok bude hodao. Da zna da hoda svojom zemljom. Gde je na svome, gde je dobrodošao. Kada dođe, osmehnite se i biće to Vaš poslednji trenutak bez bola. 

Jer tlo koje trujete, nekome nanosite zlo, bol. Neko plače, nekome se ruši svet. A Vi .. Vi ... to radite jer je moderno. Jer tako kaže TV, tako kaže štampa, tako kaže komšija. Popularno je, sladite se time. 
Dobro je, ne dešava se Vama. Ko ga jebe. Što nije vodio računa, trebao je živeti drugačije. Šta se pravi pametan, eto mu sad. Trebalo je da truje kao i Mi, pa bi se sladio time, ne bi bio u mukama. Pametnjaković ... pu. Pljujem na takve, koji neće da se pokore kao Mi. Popularnom, aktuelnom. Biće lepo kad đavo dođe, pa kad vidi kako smo bili u pravu dok smo služili njemu. Svi to rade, ne može biti pogrešno.

Kad đavo uđe, jedan veliki aplauz trijumfa, jer ste pobedili, jer ste bili pametni, jer niste kao ONI. Jedan aplauz odobravanja bola koji sledi svima. Svima... Svima. 

Da, i tebi.
A zašto tebi? 
Misliš da si van ovoga? Misliš da je ovo fikcija? Fora, je l' da?

Jovan seo u pola tri i piše o nekom đavolu.

Tebi, zato što je tvoja zemlja zatrovana, zato što su tvoji ljudi zatrovani, a suviše obmanuti da vide zatrovanu zemlju kojom hodaju. Gledaju jetfinu hranu, jeftinu tehniku, jeftinu svađu, jeftinu bol. Bitno je da nije njihova. Ne vide tuđu. Suviše su sebični da bi videli tuđu muku, tuđu bol. 

Negde između tvog bola, i navike drugih da bol drugoga ignorišu.

Ušetaće đavo. 

Baš onaj s početka priče. I stvaraće još veću muku i bol. Hodaće kao po raju našom zatrovanom zamljom, i trovati nas sve još više. Ljude u bolovima će satirati, a polagano će ostalim poslušnicima stezati obruč, sve više i više, sve dok ih lično ne uguši. A dok se budu gušili, neće biti nikog da im pomogne, jer oni koji su prepoznali đavola, oni su prvi pali u svom bolu. Nestali su. Onih pametnjakovića... koji uvek nešto umišljaju, više nema. 

Ostali su na kraju oni koji tapšu, da se uguše u sopstvenoj sebičnosti.

Vatromet. Nova godina

Pa aplauz... jedan veliki aplauz, da sa vrelim dlanovima i ozarenim osmehom ispratimo empatiju, i dočekamo đavola, na svoje, lepo kako dolikuje.