24.
Čitate li knjige?
Da li ste pročitali jednu knjigu više puta?
Izlazim napolje, gledam u ljude. Vidim davljenike. A svuda je sapas. Oni ne vide. Pogled u nebo. Visooooko u nebo. Toliko gledaju visoko gore, da ne vide ništa što je na zemlji.
Ne vide vodu. Osmeh, ekstaza ... oni gledajući gore ni ne osete ništa. Spas traže gore. Jer im je na zemlji sve neprijatno. Voda, hladnoća, mulj, prljavština. Govno koje pluta po vodi i ide ka njima. Ono udara o zlato koje je oko vrata, plja ga. Oni ne vide. Ne osete.
Pogled je gore, bol se ionako ne oseti. Apoteke, legalne droge rade svoje. Marketing. Korkopracije koje ih gledaju kao bogove, samo da bi im uzimali novac. Slatka kratka obmana. Kakav god bol da osetiš, popij lek. Ne trpi, da ne boli. Odsustvo neprijatnosti.
Osmeh, u glavi savršenstvo. Jesu li slomljeni? Jesu li poraženi? Čekaju li smrt? Tako mladi a poraženi. Tako mladi a odustali od neprijatnosti. Beže od nje. Ignorišu bol koji je dragocen za psihu. Jer tera, jer pokreće na promene.
Izlazim napolje, gledam u ljude. Vidim ljude u bolovima. Ali ne plaču. Vidim ljude u bolovima, ali ne jauču. Ne jadikuju.. ne proklinju. Vidim ljude, a sve što čujem je tišina. Osmeh je tu, ali pesme nema. Okovani sopstvenim strahom, brane sebi da pevaju. Vidim ljude u bolovima.
Bol je uvek tu, ali se ne leče, zamaskira se. Pogledom u nebo, pogledom u kutiju lekove. Da je fizika na njihovoj strani, poleteli bi tako. I leteli leteli ... a kako bi sleteli? Opet na zemlju, opet u neprijatnost.
Izlazim napolje vidim ljude u odrpanim pantalonama. Bušnim cipelama, prljavih obraza i gladnih očiju. Vidim siromašne ljude, u džepovima kamenje i novac preko kamenja, koji ga skriva, da im ispada kad hodaju. Da se pokažu pred svetom da ga ima.
Vidim ljude žutih crnih propalih zuba, koji se umivaju nekim parfemom. Pogled je visoko, ka nebu. Ne vide se zubi, čuje se samo lepa reč, oseti se samo miris.
Čitate li knjige? Da li ste bar jednu shvatili? Da li vas je bolela? Da li vas je pokrenula. Da hodate uspravno, a pogled pravo. Da li ste osetili neprijatnost. Da li ste krenuli stepenicama?
Da li ste shvatili značenje stepenica? Ako ste se popeli na jedan stepenik, zašto se na njemu niste zaiustavili? Zašto niste ceo život proveli na tom stepeniku? Šta vas je to teralo na drugi stepenik, a šta vas to zadržava da budete u istoj baruštini, da gledate isto nebo, da dobijate iste borbe, da se smejete sa istim ljudima, istim ljudima.
Čitajte knjige... pisali su ih ljudi sa dušom.
Čitajte knjige ... je je vaša na samrti.
Da li ste pročitali jednu knjigu više puta?
Izlazim napolje, gledam u ljude. Vidim davljenike. A svuda je sapas. Oni ne vide. Pogled u nebo. Visooooko u nebo. Toliko gledaju visoko gore, da ne vide ništa što je na zemlji.
Ne vide vodu. Osmeh, ekstaza ... oni gledajući gore ni ne osete ništa. Spas traže gore. Jer im je na zemlji sve neprijatno. Voda, hladnoća, mulj, prljavština. Govno koje pluta po vodi i ide ka njima. Ono udara o zlato koje je oko vrata, plja ga. Oni ne vide. Ne osete.
Pogled je gore, bol se ionako ne oseti. Apoteke, legalne droge rade svoje. Marketing. Korkopracije koje ih gledaju kao bogove, samo da bi im uzimali novac. Slatka kratka obmana. Kakav god bol da osetiš, popij lek. Ne trpi, da ne boli. Odsustvo neprijatnosti.
Osmeh, u glavi savršenstvo. Jesu li slomljeni? Jesu li poraženi? Čekaju li smrt? Tako mladi a poraženi. Tako mladi a odustali od neprijatnosti. Beže od nje. Ignorišu bol koji je dragocen za psihu. Jer tera, jer pokreće na promene.
Izlazim napolje, gledam u ljude. Vidim ljude u bolovima. Ali ne plaču. Vidim ljude u bolovima, ali ne jauču. Ne jadikuju.. ne proklinju. Vidim ljude, a sve što čujem je tišina. Osmeh je tu, ali pesme nema. Okovani sopstvenim strahom, brane sebi da pevaju. Vidim ljude u bolovima.
Bol je uvek tu, ali se ne leče, zamaskira se. Pogledom u nebo, pogledom u kutiju lekove. Da je fizika na njihovoj strani, poleteli bi tako. I leteli leteli ... a kako bi sleteli? Opet na zemlju, opet u neprijatnost.
Izlazim napolje vidim ljude u odrpanim pantalonama. Bušnim cipelama, prljavih obraza i gladnih očiju. Vidim siromašne ljude, u džepovima kamenje i novac preko kamenja, koji ga skriva, da im ispada kad hodaju. Da se pokažu pred svetom da ga ima.
Vidim ljude žutih crnih propalih zuba, koji se umivaju nekim parfemom. Pogled je visoko, ka nebu. Ne vide se zubi, čuje se samo lepa reč, oseti se samo miris.
Čitate li knjige? Da li ste bar jednu shvatili? Da li vas je bolela? Da li vas je pokrenula. Da hodate uspravno, a pogled pravo. Da li ste osetili neprijatnost. Da li ste krenuli stepenicama?
Da li ste shvatili značenje stepenica? Ako ste se popeli na jedan stepenik, zašto se na njemu niste zaiustavili? Zašto niste ceo život proveli na tom stepeniku? Šta vas je to teralo na drugi stepenik, a šta vas to zadržava da budete u istoj baruštini, da gledate isto nebo, da dobijate iste borbe, da se smejete sa istim ljudima, istim ljudima.
Čitajte knjige... pisali su ih ljudi sa dušom.
Čitajte knjige ... je je vaša na samrti.
Нема коментара:
Постави коментар