Ispratimo empatiju

20.

Dok gledate vatromet, hajmo jedan aplauz. Aplauz
Aplauz ... jedan veliki aplauz.
Ulazi đavo, a Vi mu tapšajte. Jače JAČE!

Da zna da je došao u svoju kuću.
Aplauz aplauz.

Odavno radimo na tome da ga dočekamo kako dolikuje. Da mu spremimo tlo, da ga zatrujemo da ga ne bole stopala dok bude hodao. Da zna da hoda svojom zemljom. Gde je na svome, gde je dobrodošao. Kada dođe, osmehnite se i biće to Vaš poslednji trenutak bez bola. 

Jer tlo koje trujete, nekome nanosite zlo, bol. Neko plače, nekome se ruši svet. A Vi .. Vi ... to radite jer je moderno. Jer tako kaže TV, tako kaže štampa, tako kaže komšija. Popularno je, sladite se time. 
Dobro je, ne dešava se Vama. Ko ga jebe. Što nije vodio računa, trebao je živeti drugačije. Šta se pravi pametan, eto mu sad. Trebalo je da truje kao i Mi, pa bi se sladio time, ne bi bio u mukama. Pametnjaković ... pu. Pljujem na takve, koji neće da se pokore kao Mi. Popularnom, aktuelnom. Biće lepo kad đavo dođe, pa kad vidi kako smo bili u pravu dok smo služili njemu. Svi to rade, ne može biti pogrešno.

Kad đavo uđe, jedan veliki aplauz trijumfa, jer ste pobedili, jer ste bili pametni, jer niste kao ONI. Jedan aplauz odobravanja bola koji sledi svima. Svima... Svima. 

Da, i tebi.
A zašto tebi? 
Misliš da si van ovoga? Misliš da je ovo fikcija? Fora, je l' da?

Jovan seo u pola tri i piše o nekom đavolu.

Tebi, zato što je tvoja zemlja zatrovana, zato što su tvoji ljudi zatrovani, a suviše obmanuti da vide zatrovanu zemlju kojom hodaju. Gledaju jetfinu hranu, jeftinu tehniku, jeftinu svađu, jeftinu bol. Bitno je da nije njihova. Ne vide tuđu. Suviše su sebični da bi videli tuđu muku, tuđu bol. 

Negde između tvog bola, i navike drugih da bol drugoga ignorišu.

Ušetaće đavo. 

Baš onaj s početka priče. I stvaraće još veću muku i bol. Hodaće kao po raju našom zatrovanom zamljom, i trovati nas sve još više. Ljude u bolovima će satirati, a polagano će ostalim poslušnicima stezati obruč, sve više i više, sve dok ih lično ne uguši. A dok se budu gušili, neće biti nikog da im pomogne, jer oni koji su prepoznali đavola, oni su prvi pali u svom bolu. Nestali su. Onih pametnjakovića... koji uvek nešto umišljaju, više nema. 

Ostali su na kraju oni koji tapšu, da se uguše u sopstvenoj sebičnosti.

Vatromet. Nova godina

Pa aplauz... jedan veliki aplauz, da sa vrelim dlanovima i ozarenim osmehom ispratimo empatiju, i dočekamo đavola, na svoje, lepo kako dolikuje.