Adamovo pismo

26.

Kao što je uvek verovao, verovao je i tad, da se sve dešava sa razlogom. I taj tragično loš seks ga je podsetio na prošlost, koja svakim danom pokazuje drugi sjaj u Adamovim očima. A to .. ipak zavisi koliko je prošlost voljna da plati suzama. 

Noć je pala, a on je satran od tuge, od neizdrživog, rešio da napiše pismo. Kome? Samom sebi? Ženi? Roditeljima? Nerođenom sinu, kćerki?

Kako se Adam osetio, šta ga je navelo da piše... da li je lakše posle pisma i hoće li ga pročitati u nekoj kasnijoj dobi. To zna samo Adam, a ja vam prenosim njegovo pismo u celosti. 

Skoro će 1 posle ponoći. Čuju se psi. Ništa se više ne čuje. 

Lišće nežno miluje povetarac, u najvećoj tišini. Tajno, skriveno.

Popijen vitamin i pola flaše vode. Vraćam se u 2014. godinu. Vraćam se u sobu u kojoj sam i sad. Vraćam se istoj boji zidova... istom podu, vratima, prozorima.

Vraćam se sebi, kad sam imao 50 kila. 

Skoro će 1 sat, otac dolazi sa posla. Majka je skuvala kafu za njega i legla uz TV. Probudiće se kad on dođe.

Ja igram kviz. Ima godina dana kako sam ga otkrio. Dosta ljudi. U mojoj blizini. Nije to tako često. 

U stvari, kod mene nikad nije ni bilo. Nemam ja prijatelje, oko sebe imam samo zemlju i tek ponekog starca. Ko bi se družio sa momkom od 50 kila kojeg zlostavljaju u školi, a posle nastavio život ...kad je od starta loše, ma piši propalo. 

Posle vojske, malo sam se trgao, ali sem par uzaludnih razgovora za posao, ravna linija.

Ravna linija... au čoveče. Dvadesetšest godina, a ravna linija. 

Neko do tad proživi celu mladost  i skrasi se. Neko započne biznis. Neko upozna ljubav svog života, pa je nervozno gleda... skupljajući snagu da joj priđe. 

A kod mene ravna linija. Posle škole imam vojsku od 6 meseci i posao obezbeđenja isto toliko. Ništa više.. prazna tabla. 

Te 2014 sam se prvi put zaljubio u zauzetu devojku, šest godina stariju od mene. Preko kviza...preko interneta. Drugačije kako pronaći devojku?

Na periferiji, bez samopouzdanja, novca, normalne kilaže i izgleda... čime privući, ne samo devojku nego bilo koga drugog?

Tad sam znao, od života malo šta ću moći da očekujem. 

Pedeset kila.. a trenirao. Dohvatio neku garnišnu i uvukao je u jedan stari dedin kofer. Kofer natrpao ciglama... čuvao ga pod krevetom, i kasno uveče vežbao. Godinama, a ista kilaža. Čemu vežbanje? Psihi?

U bolu, dodavanje još dodatnog bola?

Pa ima li smisla?

Ako smo goli na susnežici, hladno nam je i nije prijatno. Ali ako se umočimo u ledenu vodu, kad izađemo iz vode... hoće li biti prijatnije?

Da li je taj kofer moja ledena voda?

Bol uvek ima starijeg brata, nemilosrdnijeg. Pa nekad sa odlučnošću se ide kod njega.. zarad čeličenja, zarad spoznaje većeg zla, veće neprijatnosti. 

Zato sam uzaludno vežbao. 

Realno sam sebi pripisao poraz. Poraz onoga što sam hteo biti. Da bih pobedio treba da se menjam. Ali tad to nisam znao.

Kad živiš u džungli, bez reda. Kako će se snaći trezveni čovek, dobrica? Koji svima želi dobro i želi red, jer se u njemu najbolje snalazi? Kako će se nositi sa brutalnim napadima skorojevića, koji biraju njega, slabog i nesnađenog da pokazuju moć?

Kako će se nositi... sa tim silovanjem koje društvo sprovodi? 

Izgubiće deo sebe, ali ne i najvažniji. Ali će sebi pripisati konačan kraj.

Kraj, bez početka. 

Kraj, a još ništa nije ni počelo.

Kraj, bez zagrljaja, bez prvog poljupca, bez noćnih ludovanja kad ne misliš na sutra, bez para, bez rada da bi se dobile pare, pijanki drugarstva, bez mora peska sunca, bez života.

A kad sam sebi presudiš, nije više isto. U godinama koje slede... kad pričaju o bilo čemu, ti ćutiš, jer ne znaš kako je doživeti bilo šta. Kad se smeju, ti se nasmeješ reda radi. Kad je tužno, ne dotiče. Kad je nesrećno, ravnodušnost.

Kad sebi priznaš poraz, sve prestaje da bude važno. Shvatiš, prihvatiš da si davno davno pokušavao. Da si davno bio okovan nesrećnim okolnostima, a kasnije samo menjaju oblik. Da život nisi živeo, nego je život živeo tebe. 

Kad sebi priznaš poraz, onda se ne čudiš što zadihan sa koferom punih cigala, dolaziš na peron, a svi vozovi su otišli.

Dole ostaje tek poneki trag nekog čoveka koji je isto tako nesnađen, luta i besciljno tumara. Dok čekaš, voz ne dolazi. A ti prebiraš misli, kao prašinu na dlanu. Gde sam pogrešio?

Eh Adame. Voz koji čekaš, neće doći. Neće se pojaviti devojka koja će te ljubiti kao prvi put. S kojom ćeš prvi put videti nebo koje se ogleda u beskonačnom moru. Neće se pojaviti ona s kojom možeš celu noć provesti u pričanju, u alkoholu u đuskanju, da ne mislite na sutra.

Šta ostaje...

Godine koje donose stomak i impotenciju. Bore  i sede... uživanje u muzici, otkrivenoj tako prekasno da se sluša sa tinejdžerskim žarom.

Ostaje i onaj mir, koji nastaje nakon što sudija udari čekićem, koji zapečati sudbinu.

Vreme je za neke nove puteve, hodaću bos... da mi trava bude draža kad stanem na nju. Opet ću ići kod nemilosrdnog starijeg brata, i požaliti mu se da se opet nečemu nadam i da mi je teško.

On će već pronaći način da mi kaže, da se iza bola krije razočaranje, šta je sve moglo, a nije. Da će me vreme naterati da sahranim starog Adama, da bi se rodio novi.

Idem sam nekim novim putem, idem i pišem ovo. Idem i taj put će biti graciozan. Biće, jer ja tako želim.

A u stvari... biće to samo još jedan krug u ćeliji u kojoj sam zatočen, koji neki ljudi nazivaju životom.