Pravi zajeb nastaje kada u njenim postupcima vidim svoje

36.

Bežao sam od toga da budem kopija.
Kada bi polugola devojka prošla ulicom, dok su se svi okretali za njom, ja nisam. Kad god bih video da svi idu u jednu stranu, ja sam išao u drugu. To je možda i mana... ne znam. 
Ali znam da me obuzme osećaj jeftinosti, da radim isto što i drugi. Ako već moram da radim isto što i drugi, radiću drugačije. Radiću na moj način. A onda mi se svideo njen način. Lepa je, ali nikad se nije radilo o lepoti. Površno je i plitko. 
Uvek sam kod devojke gledao sposobnost da prati životne uspone i padove, jer život nije ravna linija. Ustajala je i padala, letela i puzala. Na svoja nedra primala je prolećni povetarac, ali i bol kad bi završila na zemlji. Nakon lepote gledao sam je. Gledao sam je dovoljno dugo, da već unapred znam kako će da reaguje u situacijama. I tu se desilo ono što me je privuklo poput magneta. 

U njenim postupcima, video sam sebe. 

Video sam isto razmišljanje, isto posvećivanje nečemu vrednom, i odbijanje onoga što je nije dostojno. U njenim postupcima video sam stav, drčnost. Uživao sam u tom hroničnom odsustvu tipične ženske njanjavosti, već karaktera koji drži do sebe i ne dozvoljava sve ono što joj ne prija. 
Moja pažnja je poput onog povetarca išla na njena nedra. To više nisu samo nedra, to su njena nedra. Nedra takve žene. Moj pogled se slivao niz njene šake i na kraju prste. Ti lepi dugački prsti nisu samo to, već njeni. Svaki delić njenog bića prestajao je da bude samo ta fizička postojanost. 
Njen mozak, njeno razmišljanje, energija koja dolazi iz njenog pogleda i glasa, činilo je tako vrednim njeno fizičko postojanje. 
Pravi zajeb nastaje kada u njenim postupcima vidim svoje. 

Takav svet ne možeš okupirati, ne možeš osvojiti. Suviše je kompleksan za jednostavne nasilne metode. Ali, na kraju svega... gde je lepota osvajanja?
Kad uđem u njen svet dočekaju me polja livada. Na livadama svakakvih lepih cvetova, raznih boja. Toliko šarenilo kakve moje oči nisu videle. Ali nešto nedostaje. U tom moru zelenila i cvetova, isticala se njena lepota. Njeni cvetovi. Zato sam, tu kraj puta, tik pored kamene staze iskopao malu rupu u zemlji i posadio jedan moj cvet.
Sad je livada još lepša, sada je kompletnija. Ona je kompletnija. Jer koliko god lepota bila savršena, ipak je samo njena. Lepa, ali nepotpuna. Njena livada je ulepšana mojim cvetom koji obogaćuje na jedan potpuno nov način. Možda se ona tom načinu nije nadala, ali mora da zna da pored svega lepog što ima, što ona jeste, nedostaje onaj dokaz volje, da tom njenom lepom da neku novu draž. 
Bilo livada ili oštar um, uvek je lepo kad može da se osloni na nekog ko vidi, ko razume i oplemeni sve njene lepote. 
Pravi zajeb nastaje kada u njenim lepotama vidim svoju.