Kažu da je tekst poetski snažan

37.

18:50

Sveže skuvana kafa se širi sobom i meša se sa hladnim vazduhom klime. Dok se dan polako gasi, ja se smanjujem. Smanjujem se pod tom mrvom koja mi se nekako iskrada po mislima ceo dan. Dok dan ide, ona je tu. Dan je potpun kad je ona tu. Kako se dan bliži kraju, ona se povećava... i povećava. Nisam siguran da li se ona povećava ili se ja smanjujem, ali nekako, dok trepnem u sumraku, ta mrva postaje planina. Sumrak je najgori... 

To nije mrak, kad je mrak ne vidim, nisam svestan njene veličine. Ali u sumrak, još je vidim. Još svetlost tinja na nebu otkrivajući megalomansku veličinu te planine, koju opet mogu ignorisati. Oh, da! Mogu još kako!

Pa ja i ne moram misliti na nju, ne moram govoriti o njoj, ne moram je krišom gledati i upijati njene specifičnosti. Specifična je, još kako! Sumrak to pokazuje. Sumrak ne dozvoljava da sve ostane u mašti, sumrak daje mojim očima ono što godi mojoj želji koja tinja u meni. Tiho... nečujno. Neprimetno. A opet, vatreno kad vidim te predele. Kad čujem njen zov, kada oslušnem njenu prirodu. 

Zove me?

Ne.

Ne zove me.

Kad je nešto tako megalomansko ono ne zove, nema ni smisla da zove jer je ogromna. Ona privlači. Privlači mirisima, privlači svojim smislenim bojama, svojim šumama, svojom vodom svojim vodopadom u koji bih bez razmišljanja zagnjurio i iz njega izvlačio sve moguće reči koje mi padnu na pamet. Da tu, kraj njenog vodopada napravim sklupturu lepote, skulpturu mojih reči. Da joj se dive ljudi. 
Da joj se dive slepci koji nisu videli druge lepote, neka tu bude moja skluptura, kao odraz njene lepote. A opet ... lepota. Tako varljiva, otkriva sve, a ne pokazuje ništa. Ne krivim ljude, ne krivim ih što ne vide. Ja sam godinama sedeo kraj te planine, gledao detalje, osećao njen vetar, gledao oluje koje je šibaju i povetarce koji je miluju. Pod mojim nogama njena zemlja je topla, njene livade su mile. Mogu bos hodati, ne mogu biti povređen. Ne mogu jer je to ona. 
Ona.
Dok je mrak osvaja i polako skriva sve što oko može videti, ta planina je usamljenija nego ikad. Uvek je mogla da računa na moj pogled, a sad je ostala i bez njega. Da li me oseća?
Da li mi i dalje veruje, kad nas proguta mrak i nestane svetlosti? Da li sumnja u moju želju da je istražujem... da li sumnja u moju želju da budem deo te lepote, makar kao kamen kraj puta? 
Kamen.
Koliko sam hladan prema svetu, toliko treperim kad je ona u pitanju. Kakva radost čuči u meni biti i običan kamen, a pripadati njoj. Jer, ne bih ja bio običan kamen. Ona bi već pronašla način da me prolepša, da me tako hladnog ugreje, da me svojom livadom ukrasi, da me svojim kišama gladi i glača.... da joj ne budem grub, kad nemoćna spusti svoje grane na mene, kad zatraži utočište i mir. 
Kamen koji je izbio iz njene vode, donosi na sebi sve one lepe reči kojima će se slepci diviti. Njen kamen, to sam ja. Ovaj vrli ružni svet koji je svojom izopačenošću me je načinio kamenom, ona je dala smisao i toplinu. Nisam znao to, dok joj se nisam sasvim približio. Onda sam samo dopustio da me ulepša, da pronađe put i ovom kamenu da smisao. 

Noć je pala, mrak je prekrio sve.

Ušuškan kraj njenog vodopada, jedan kamen, mali poput neke mrve, pronašao je svoje mesto u toj skrivenoj toplini.

Mesto kraj nje.

Kraj moje planine.