Kažu da je tekst poetski snažan

37.

18:50

Sveže skuvana kafa se širi sobom i meša se sa hladnim vazduhom klime. Dok se dan polako gasi, ja se smanjujem. Smanjujem se pod tom mrvom koja mi se nekako iskrada po mislima ceo dan. Dok dan ide, ona je tu. Dan je potpun kad je ona tu. Kako se dan bliži kraju, ona se povećava... i povećava. Nisam siguran da li se ona povećava ili se ja smanjujem, ali nekako, dok trepnem u sumraku, ta mrva postaje planina. Sumrak je najgori... 

To nije mrak, kad je mrak ne vidim, nisam svestan njene veličine. Ali u sumrak, još je vidim. Još svetlost tinja na nebu otkrivajući megalomansku veličinu te planine, koju opet mogu ignorisati. Oh, da! Mogu još kako!

Pa ja i ne moram misliti na nju, ne moram govoriti o njoj, ne moram je krišom gledati i upijati njene specifičnosti. Specifična je, još kako! Sumrak to pokazuje. Sumrak ne dozvoljava da sve ostane u mašti, sumrak daje mojim očima ono što godi mojoj želji koja tinja u meni. Tiho... nečujno. Neprimetno. A opet, vatreno kad vidim te predele. Kad čujem njen zov, kada oslušnem njenu prirodu. 

Zove me?

Ne.

Ne zove me.

Kad je nešto tako megalomansko ono ne zove, nema ni smisla da zove jer je ogromna. Ona privlači. Privlači mirisima, privlači svojim smislenim bojama, svojim šumama, svojom vodom svojim vodopadom u koji bih bez razmišljanja zagnjurio i iz njega izvlačio sve moguće reči koje mi padnu na pamet. Da tu, kraj njenog vodopada napravim sklupturu lepote, skulpturu mojih reči. Da joj se dive ljudi. 
Da joj se dive slepci koji nisu videli druge lepote, neka tu bude moja skluptura, kao odraz njene lepote. A opet ... lepota. Tako varljiva, otkriva sve, a ne pokazuje ništa. Ne krivim ljude, ne krivim ih što ne vide. Ja sam godinama sedeo kraj te planine, gledao detalje, osećao njen vetar, gledao oluje koje je šibaju i povetarce koji je miluju. Pod mojim nogama njena zemlja je topla, njene livade su mile. Mogu bos hodati, ne mogu biti povređen. Ne mogu jer je to ona. 
Ona.
Dok je mrak osvaja i polako skriva sve što oko može videti, ta planina je usamljenija nego ikad. Uvek je mogla da računa na moj pogled, a sad je ostala i bez njega. Da li me oseća?
Da li mi i dalje veruje, kad nas proguta mrak i nestane svetlosti? Da li sumnja u moju želju da je istražujem... da li sumnja u moju želju da budem deo te lepote, makar kao kamen kraj puta? 
Kamen.
Koliko sam hladan prema svetu, toliko treperim kad je ona u pitanju. Kakva radost čuči u meni biti i običan kamen, a pripadati njoj. Jer, ne bih ja bio običan kamen. Ona bi već pronašla način da me prolepša, da me tako hladnog ugreje, da me svojom livadom ukrasi, da me svojim kišama gladi i glača.... da joj ne budem grub, kad nemoćna spusti svoje grane na mene, kad zatraži utočište i mir. 
Kamen koji je izbio iz njene vode, donosi na sebi sve one lepe reči kojima će se slepci diviti. Njen kamen, to sam ja. Ovaj vrli ružni svet koji je svojom izopačenošću me je načinio kamenom, ona je dala smisao i toplinu. Nisam znao to, dok joj se nisam sasvim približio. Onda sam samo dopustio da me ulepša, da pronađe put i ovom kamenu da smisao. 

Noć je pala, mrak je prekrio sve.

Ušuškan kraj njenog vodopada, jedan kamen, mali poput neke mrve, pronašao je svoje mesto u toj skrivenoj toplini.

Mesto kraj nje.

Kraj moje planine.

Pravi zajeb nastaje kada u njenim postupcima vidim svoje

36.

Bežao sam od toga da budem kopija.
Kada bi polugola devojka prošla ulicom, dok su se svi okretali za njom, ja nisam. Kad god bih video da svi idu u jednu stranu, ja sam išao u drugu. To je možda i mana... ne znam. 
Ali znam da me obuzme osećaj jeftinosti, da radim isto što i drugi. Ako već moram da radim isto što i drugi, radiću drugačije. Radiću na moj način. A onda mi se svideo njen način. Lepa je, ali nikad se nije radilo o lepoti. Površno je i plitko. 
Uvek sam kod devojke gledao sposobnost da prati životne uspone i padove, jer život nije ravna linija. Ustajala je i padala, letela i puzala. Na svoja nedra primala je prolećni povetarac, ali i bol kad bi završila na zemlji. Nakon lepote gledao sam je. Gledao sam je dovoljno dugo, da već unapred znam kako će da reaguje u situacijama. I tu se desilo ono što me je privuklo poput magneta. 

U njenim postupcima, video sam sebe. 

Video sam isto razmišljanje, isto posvećivanje nečemu vrednom, i odbijanje onoga što je nije dostojno. U njenim postupcima video sam stav, drčnost. Uživao sam u tom hroničnom odsustvu tipične ženske njanjavosti, već karaktera koji drži do sebe i ne dozvoljava sve ono što joj ne prija. 
Moja pažnja je poput onog povetarca išla na njena nedra. To više nisu samo nedra, to su njena nedra. Nedra takve žene. Moj pogled se slivao niz njene šake i na kraju prste. Ti lepi dugački prsti nisu samo to, već njeni. Svaki delić njenog bića prestajao je da bude samo ta fizička postojanost. 
Njen mozak, njeno razmišljanje, energija koja dolazi iz njenog pogleda i glasa, činilo je tako vrednim njeno fizičko postojanje. 
Pravi zajeb nastaje kada u njenim postupcima vidim svoje. 

Takav svet ne možeš okupirati, ne možeš osvojiti. Suviše je kompleksan za jednostavne nasilne metode. Ali, na kraju svega... gde je lepota osvajanja?
Kad uđem u njen svet dočekaju me polja livada. Na livadama svakakvih lepih cvetova, raznih boja. Toliko šarenilo kakve moje oči nisu videle. Ali nešto nedostaje. U tom moru zelenila i cvetova, isticala se njena lepota. Njeni cvetovi. Zato sam, tu kraj puta, tik pored kamene staze iskopao malu rupu u zemlji i posadio jedan moj cvet.
Sad je livada još lepša, sada je kompletnija. Ona je kompletnija. Jer koliko god lepota bila savršena, ipak je samo njena. Lepa, ali nepotpuna. Njena livada je ulepšana mojim cvetom koji obogaćuje na jedan potpuno nov način. Možda se ona tom načinu nije nadala, ali mora da zna da pored svega lepog što ima, što ona jeste, nedostaje onaj dokaz volje, da tom njenom lepom da neku novu draž. 
Bilo livada ili oštar um, uvek je lepo kad može da se osloni na nekog ko vidi, ko razume i oplemeni sve njene lepote. 
Pravi zajeb nastaje kada u njenim lepotama vidim svoju.