31.
Lek protiv bolova polako popušta, ali bar je baterija na laptopu puna. Na krevetu majica danas nošena i peškir, telefon. Dok pišem osećam kako mi malaksalost lomi ruke, kao i deo po deo mene. Nos u niskom startu čeka da započne svoju žurku, a sinusi već opominju da se spremim za bolove.
I dok razmišljam odakle sam zakačio ovu prehladu i šta je dovelo do toga, gledam njen stori. Nisam osećao nijednu neprijatnost dok sam pratio linije njene haljine koja je lepo, glatko nalegala na njeno telo. Plava kosa, tamna haljina svuda rasuta izgledali su kao idilična slika mesečine koje se ogleda u moru u sred noći. Gledao bih njene mladeže, svaki posebno, kao svaku zvezdu na tom nebeskom svodu. I kao da mi oko nije videlo dovoljno lepote, videh crven lak na nogama, koji se stopio sa cvećem koji se nalazio iza nje. Lepa jedinstvena i graciozna, mogu je gledati cele noći i svaki detalj doživljavati na mnoge načine.
Stopala su joj savršena u tim sandala koje joj uzdižu nogu, kao da celu njenu pojavu uzdižu do nebeskog pijedestala, da ukrade slavu Mesecu koji će zasijati ove noći. Eh požudo, lomiš me lepo i natenane kao ova prehlada. Lomiš me dok je gledam i želim uz sebe.
Želim je uz sebe .. Vau, veoma originalno. Svako ko se našao u njenoj okolini ju je gledao. Ali niko je ne bi voleo kao ja. Zna li ona to? Zna li da sam željan njene ruke, da je čvrsno stegnem kad život stisne, da je vodim, da joj pokažem da mi uliva sigurnost i da sa njom mogu svuda. I po mesečini možemo da hodamo... sa njom mogu sve. Zna li da bi me njene usne izlečile svih prehlada ovog sveta ili pak učinile da umrem na najlepši način, privilegovan način, na koji može skončati jedan muškarac koji je opijen ženom. Zna li da kad bi zagazila u cveće, njena stopala bi i dalje bila najlepša boja koju moje oči vide u tom šarenilu i prirodi. Zna li da mi se telo muči, a mozak uljuljkan, u drugoj dimenziji, jer je prostreo crven tepih na ulazu u moj svet i ugostio je uz najveće počasti. U moj svet ne ulazi svaki dan neko ni približno lep kao ona. Kako li miriše...
Znaš li, Mesece, kako li miriše? Jesi li je krišom video kako nanosi parfem, kojom kupkom se kupa? Znaš li, Meseče, da ako mi ne daš odgovor, pitanje je hoće li ove noći biti sna za moju radoznalu glavu, jer će mi um progoniti mašta, da kad bih je svukao, gde bih je pre ljubio jureći onu tačku na njenom telu koja najviše miriše. Jureći jer želim i ja da mirišem na nju. Da kad hodam ulicom me kučići prepoznaju po njenom mirisu, a ljudi po njenom osmehu.
Kad bismo se zagrlili na nekoj ulici, ljudi kraj nas bi prolazili ... išli na posao, vraćali se, deca u školu, išla i vraćala se. Rode odlazile na jug i vraćale se. Mi bismo i dalje stajali na jednom istom mestu, zagrljeni, prkoseći vremenu i zakonima koje je doneo čovek i proroda.
E sad, dragi moj čitaoče, ti koji čitač ovo, a nisi ona, verovatno se pitaš zašto sve ovo pišem? Ona zna, ali ću napisati i ja.
Moje telo je bolno, moja duša je skamenjena, puknuta. A ona je, izazvala nekakav zemljotres, prodrmala moju dušu, te iz mojih pukotina poče teći mleč .. nektar, krv, ne znam ni ja šta. Ali kad to potekne, ta reka donese ove reči.
A ja sam, eto .. pomalo naivno se prihvatio tako ozbiljnog zadatka, da kad se ona probudi, ima šta čitati. To nije moglo sprečiti ni prehlada, ni malaksalost, ni bolni sinusi ni .. ništa, jer se ona upoznaje jednom za života, ali kako to već biva sa nesrećnim ljubavima, spoznasmo se u pogrešno vreme, 255km udaljeni, a tako lepo i lako prepoznati, jer nam se duše ljube čitavu večnost.
Čitavu večnost...
Baterija na laptopu 49%.
A sad, Paracetamol.
I ona.
Нема коментара:
Постави коментар