33.
O čemu može prazno muško srce pisati ... nego o ženi.
Pričaju mi, kažu mi koketiram sa granicom erotike. Kako je pređem, kad niko ne gleda ... pričaju mi, pričaju. A ja bih mogao da pričam o njoj. Ivana joj je ime. Tako često ime.
Mogao bih da pričam o njenoj sreći, kad obuče haljinu. Znate li za tu sreću... mislim da je svaka žena doživela i da je to onaj lep osećaj u šopingu. E baš taj lep osećaj je njoj u glavi. Jer je kupila haljinu. Crnu gore, bez rukava, uz telo, a dole landara suknja, sa desnim izrezom da zablista butina i tako sve do dole, a tik preko kolena.
Elegantna, crna, bez ikakvih šara, jednostavna crna haljina koja joj stoji. Kako bih vam objasnio kako joj stoji? Možda joj stoji kao bilo kojoj devojci, ali njen osmeh i hod pun samopouzdanja dok je nosi, čini ovu haljinu kao da je krojena za nju.
Bila je ta neka svadba, neke drugarice. Nije toliko ni važno...
Prijatno toplao septembarski dan, radovao se njenoj pojavi. Bele štikle, otpuštenih kaiša nestrpljivo su čekale da zagrle njene gležnjeve. Na krevetu raširena crna haljina, i par stvari koje treba staviti u malu tašnu, kao neophodno.
Jutro je, a ona se u kupatilu sprema, poslednje pripreme. Šminka, tek pomalo da naglasi usne i oči. Mlada i lepa, ne treba joj da se maže tim mastilima i namazima, kao neka tetka u očajničkom pokušaju da prikrije bore. Ništa više... Oblači crnu haljinu, osmeh na licu pred ogledalom. Par stvarčica u omalenu tašnu, još jedan pogled na kosu i tu malu pletenicu koja je skrivena u njenoj puštenoj kosi. Ravna i klasična. Najlepša. Crna haljina je dobila lep kontrast u belim cipelama, tašnici, noktima, narukvici ... i osmehu. Osmehom razoružava sve. Osmehom topi i ona najhladnija srca. Osmehom ona otključava sva vrata, osmehom vedri. Osmehom leči, osvaja, voli ...
Malo nanošenja parfema i spremna je. Hladni zidovi postajaše topli kad osetiše njen miris, kad čuše njen hod. Od brave do gelendera, sve što dodirne biva srećno. Na pamet mi padne ta sreća, tog srećnika koji ima takvu lepotu ispred sebe i topi se. Topi ... da. Zasigurno da se topi. Pa kad takva devojka stane pred njega, šta od njega može ostati? Od njega, koji bi veoma brzo bio drogiran najlepšom prirodnom drogom koju je priroda stvorila, da muškarac uživa u pojavi tako lepe žene. Takve ... koja daje smisao ovom suncu, kiši, daje smisao ovoj noći koja dolazi. Daje smisao i tom čoveku, njenom izabraniku. Pitam se ima li ga .. postoji li? Ona ide sama sa drugaricama na slavlje. Ako postoji gde li je? Ako ne postoji, kakva nepravda da ne postoje oči koje bi gledale tu lepotu, da ne postoje ruke koje bi grlile i snažile u momentima slabosti... da ne postoji sreća, koju daje i koju nosi u svom srcu i očima.
Prevoz je već čeka, drugarica nervozno gleda na sat.
Sedela je u toj sali, povremeno igrala, a muški pogledi kao reflektori upereni u nju, čineći je zvezdom podijuma. Kad zaigra, štikle joj plešu sa haljinom, a osmeh sa kosom. Kad je ona na podijumu, muškarci teško gutaju hranu, neki i pauziraju svoj obrok, ne bi li obradovali malo čula tom divnom pojavom. Žene je gledaju i verovatno se misle Ajde bre šta se gubiš!, ljubomorno je gledajući na takvu jednostavnost kojom može zračiti devojka, koja uživa i nije je briga ni ko je gleda ni ko šta misli. Ona je svoja, ona ima sebe, i voli sebe na tako lep način.
Eh moje radoznale oči, dragih čitalaca. Da li ste zaista mislili da takva devojka sija samo kad vrcka dupetom na podijumu?
Ne ... ne ne.
Ona možda nije toga ni svesna, ali ne mogu se izbrojati pogledi koji su skliznuli sa njenih ramena, niz leđa, sve ka dole. Kad bi pogledi bili boja, ona bi bila okupana bojama. Blagi naklon ka stolu, ruke poklopljene jedna preko druge, a prsti maze laktove. Kosa duga kao i jedna mala pletenica da razbije monotoniju, miluje ono malo otkrivenih leđa i lopatica.
Osmehom je činila da taj sto bude poseban, a konobara srećnikom što baš tu može da uslužuje i da ima najbolji pogled na nju, koji jedan neznanik može imati.
U tom dimu, u toj buci i glasnoj muzici, u tom slomu i preklapanju razgovora koji se mešaju stvarajući buku u kojoj se slabo šta može razumeti, ona ustaje i izlazi.
Ume da hoda u štiklama, a te njene bele kao da je rođene sa njima, tako su joj lepo prijanjale uz stopalo koje je hodalo kao po oblacima. Možda tako, uz te obične pokrete dok hoda, tek se onda vidi jednostavnost haljine, kad pleše uz nju, kao muškarac koji pada na kolena dok ona igra. Mnogo muškaraca bi palo na kolena, njoj pod noge. Ruke naglašavaju samouverenost. A kosa onaj damski šmek, koji ostavlja iza sebe.
Tako jednostavno, ona je obukla noć. Prekrila se tamom i crnom haljinom, pokrivajući sve lepote koje su skrivene i ušuškane. A moj pogled je mesečina, koji tek po malo i krišom, uspe da dozna kakve su lepote skrivene ispod noći. Ispod radoznalih očiju, koji najčešće stidno, završe na njenih stopalima... kao, nekako odvajajući se teškom mukom od nje, pa neće da odustanu tako lako, te joj pogledom glade korake.
Radoznali svete, što ceniš moju reč, toliko sam toga rekao o njoj, a nisam je ni približno dobrim delom opisao, kako zaslužuje. No, sve reči sveta nisu dovoljne da bi se dočarala devojka koja nosi čisto srce i bistre misli. Takav spoj je ... čak i fatalniji od grešnog tela.
Нема коментара:
Постави коментар