Kreč sa drveta polako bledi

18

Jedan od retkih dana kad sam slobodan. 
Nisam popio B vitamin... koji sam opet počeo da pijem. Pokušavam da saberem misli, ali nešto sam u zadnje vreme u svađi sa njima. Pa su reči teške, trome. 
Još jedan dan, posle još jednog važnog dana nove realnosti. A u srcu te realnosti sam ja ...

U srcu svega što se desilo, stojim ja, 
dok registrujem reči nesrećne doktorke, koja je mogla samo da konstatuje neizbežno. U srcu svega, leži ona... nepomična i još uvek topla. U srcu svega, počinjem da drhtim, da l' od hladnoće, da l' od tuge adrenalina šoka ili ko zna čega. Možda od svega po malo. 
Vreme ne teče kao pre, vreme je usporeno, vreme skoro staje...tako je lagano. I tad je bilo, nije ni sad drugačije.
Pretrpeo sam udarac, ali ne boli. Takvi udarci su najgori.

Đavo je stao ispred mene, zamahnuo nogom da me udari u glavu. Imao je besan izraz lica, kao da je dugo čekao na to. Kao neko ko je došao po osvetu, takav je. Nemoćan stojim, jer nemam gde da pobegnem, zatvaram oči i očekujem udarac. Ali njega nema... njegova noga je prošla kroz mene, oseti se samo mali hladni povetavac koji ostaje iza tog udarca. Ja sam ostao nepovređen, ali taj povetarac mi je odneo majku.

U srcu svega stojim ja, koji gleda oko sebe kako se ruši deo po deo onog sveta u kojem sam živeo. Sve je toliko slabašno, sve je od nekog pepela ili papira koji je izgubio čvrstinu. Od kuće koja je prazna do stvari, velikih i malih koji su na svom mestu, jer to tako treba. Više nema ko da kaže da tako treba. A gore, krov je i dalje čvrst i gledam da pobegnem, da mi ne padne na glavu. A nemam gde ... jer kuda god da odem, tamo se vraćam.
Kuda otići...kada je jedan deo mene i dalje u toj noći, kada je jedan deo mene nestao sa njom, sa četiri njenih poslednjih uzdaha koje je pokušala da udahne, to još malo života koje joj je preostalo. Kuda otići ... od tog kreveta, jastuka, raširene zavese za šolju vode koju, tako iznemogla, nije mogla ni da drži. Kuda otići kada ona sad ima neku drugu kuću u kojoj počiva, u koju smo uvek dobrodošli, a sam doživljaj te kuće zavisi od stepena ludila svakog od nas.

U srcu te noći sedim ja, gledam u Nektar pivo i te mehure koji nestaju u vezduhu, i nabrajam u sebi sve ovo bitno i manje bitno, što ju je čekalo, a nije dočekala. Nabrajam šta sam ja radio tog dana, prethodnog dana, koliko sam joj olakšao i otežao. Na kraju nabrajanja, ostaje jedno veliko NIŠTA. Jer upravo TO mogu da uradim da nekako popravim, ispravim, sastavim ... ništa.
 
Ne znam ni kako da završim ovo. Ne znam ni zašto pišem ovo baš danas, tačno meseci i jedan dan nakon te odvratne smrti. Ne znam ni ko je sve poznavao.
Ali znam da ja ne bih bio ovakav kakav sam danas, da nije bilo nje. 

Moja majka, Ljiljana🖤