Smrad mladosti

 17

 

 

U 15 do 5 ujutru stvarno nisam uspeo da se setim boljeg naslova.

Podekad, dok je gledam, prosto ne može, a da se ne primeti pogubljenost, brzina brzina i brzina. Brzina u mislima, hiljadu misli koje struje brzinom koje naše oko ne može da isprati, a posle svake druge ili treće misli - pukne. Desi se prekid, i svaki nastavak te misli, više nije zanimljiv, jer svaki novi početak misli, grade nešto svoje, grade nešto novo, nešto što je mladim očima zanimljivo, interesantno, puno života, nije više dosadno kao ona prethodna misao ili radnja.
Život ispunjen trivialnošću, nekim stvarima tek da drže pažnju, tek da ... održava tu nesrećnu dušu iznad vode dosade.

Kupanje u lajkovima i govornim porukama. Dok broje lajkove i svoje u nizu glupe objave, dok gledaju koliko sekundi im traje govorna poruka ili pak, dok gledaju samo još jedan video na internetu koji će da ih zaprepasti... postaju slepi na stvaran svet oko sebe.
Taj smrad je tako tup, plasiran je sa ciljem, kao u marketu, najprodavaniji proizvodi su u visini očiju, tako i ovaj smrad, stvoren je da se održava uvek u visini očiju. Da tako poput magle i dima, bude glavni fokus i da pažnja ne ide nikud.
Nauči jadan slabašan čovek da živi s tim, više ne može biti sposoban ni razaznati zvuke i svetlosti koje dopiru van te smrdljive magle. Dok broji lajkove i pita se gde je ovom svetu nestalo čiste lepote poput cveta, ni ne vidi, da pod njegovim nogama se grči to cveće, koje jedva čeka da mlad čovek opijen smradom modernog vremena, načini još jedan nebitan korak u svom životu, i tako bar malo olakša cvetu koji odavno više ne oseti ljudsku ruku, već samo povetarac koji pravi pčela, svojim malecnim krilima.

Nekad se pitam, misleći na te mlade ljude, na ljude koji biraju svesno slepilo pored zdravih očiju, ko će im skloniti tu maglu? Da li će im se desiti neka osoba, neki događaj koji će ih poremetiti dovoljno da shvate da postoji svet i pored te magle... zapravo, bolji je izraz dim.
Dim koji je u početku nezanimljiv, ponekad čak i smeta čoveku, ali se vremenom navikao na njega, pa mu svakodnevnica beše dosadna i prazna bez tog smrada.
Ne, oni neće prepoznati osobu, jer je sve otišlo u takav smrad, da čak i dele taj smrdljivi dim koji im je okupirao oči i misli, i preziru svakog ko se ne kupa u njemu. Neki su blaži, pa svoju netrpeljivost prema drugačijem ispoljavaju indirektno, skrivenim porukama prezira, dok sa druge strane, neko žustrije biće, smatra životnim neprijateljem, koje gleda sa prezirom dok svoj život provodi u nečemu što nema ni delić tog divnog smrada koji se oseti u svakom deliću čovečijeg delovanja.
 

Nešto me podseti, ta lutanja po internetu bežeći od dosade, kao jadnik koji grabi vazduh dok trči izbezumljen, bežeći od smrti.

Dok opijeni nebitnim stvarima, koračaju ti mladi ljudi, najviše će ih zapravo uzdrmati bandera na koju će sasvim sigurno naleteti, tek da ih upozori da život, pravi život prolazi kraj njih. A oni ga ne žive ...
Ta jadna, naša ni malo zadovoljna i ispunjena omladina, samo je produkt zatucanog, sebičnog naroda koji je prigrlio tehnologiju zaglupljivanja i davao tada još malom detetu, samo da ga ostavi na miru i da ga više ne davi.
Armija te omladine već korača našim betonima. Jako je malo zemlje, ostao je samo beton.
I taj betom ima svoju svrhu, za sakrije zemlju, cvet, glistu, blato i travu. Živ svet koji davimo i gazimo svakog dana.
Ova omladina nije ništa drugačija od tog ugnjetavanja prirode, jer kad se ne oseti zemlja pod nogama, skrivene su one sitne čari zbog kojeg treba istraživati ovaj svet.
Ali ko će traćiti vreme na prirodu... deca se u njoj ionako isprljaju.