Pišem na laptopu.
I to je nešto najbolje što sam na ovom laptopu radio.
Pisaću o grešci.
Šta je greška? Kako nastaje?
Onako, odmah bih mogao reći, kad nešto radiš, pa pogrešiš. Nešto, usled nečega, krene po zlu. A šta ako se to odnosi na čoveka?
Koliko jedna greška može da promeni život? Život je pun grešaka, više ne znamo koja je važnija, bolnija, srećna nesrećna. Kao efekat leptira, kako vreme odmiče, njena uloga je sve važnija, a njene posledice dalekosežnije.
Nekako smo navikli da živimo sa njima. Jbg nikom nije idealno u životu.
Znam jednu priču ... o Peri, Petru.
Prvi put pišem o njemu.
Pera je lepo živeo dok je slušao šta mu kažu. Roditelji, kasnije učitelji, nastavnici, stariji mudriji. Nije pružao otpor, prepustio se mudrostima drugih i na krilima njigovih zaključaka tabao je svoje puteve. A zapravo, tabao je već utabanim putevima. I jednog dana, naš Pera je došao do silnih zidina. Obećavali su mu šumu, planine, reke i mora, obećavali su mu lepotu prirode, one čiste, neukaljane. Gledao je zidine, i pitao se gde je. Mora da je pogrešio, mislio je. Desila se greška... Ima li puta nazad? Odmah mu je kroz glavu protutnjala misao o silnom protraćenom vremenu, koje je otišlo u nepovrat.
Da ... tačno, desila se greška.
Dok je sedeo na stepeniku, u senci jedne ogromne zidine, shvatio je.
Uljuljkan u lažnu sigurnost drugih, slepo verujući mudrijima, svakim korakom pravio je novu grešku, koja je svakim korakom postajala sve skuplja i skuplja ... po našeg Peru.
Toliko skupa, da je ceo njegov trenutni život, postao jedna velika greška, a svakim daljim korakom, postajala je sve veća.
Te zidine, nisu ništa drugo nego ograničenja tih mudrih ljudi, koji su ograničili svoj život i sticajem smernih okolnosti, ograničili su i njega, Peru.
Iza svakih tih zidina, krije se priroda, krije se more, krije se šuma, livada... vreo pesak i palma.
Ono što Peri niko nije rekao, jeste da mu je za život potreban malj. Čekić, veliki čekić, najveći mogući čekić koji može naći. Da sa njim sruši zid i tako svojim greškama smanji na vrednosti.
Ono što Petru nisu rekli, da nema čekića. Nema ga ... od silnih grešaka koje je napravio, izgubljen je, nestao je.
Pera i dalje dodiruje zidine, traži pukotine. Gleda, pitajući se kuda i gde je pogrešio.
Peru niko nije naučio da se bori, da sam tabana svojim putevima i ruši kako ume i zna zidine, te je primoran da ih nemoćno gleda.
Pera svoj čekić nema.
Imaš li ga ti?
Нема коментара:
Постави коментар