Kao da me je neko pustio da zađem u dolinu kamenja i cvetova, trave i čistog neba nepravnihnih lepih oblaka. Koračam a sunce me greje, sveže prolećno vreme sa sve povetarcem. Idem tako i divim se, svaki cvet gledam, svaki kamen tvog sveta. Proilazim na potok, a on plav čist kao tvoje oči.
I tu u potoku videh presijavanje jednog kamena u vodi, koji moram da opišem. Tu dole ušuškan u tvojoj vodi, nalazi se jedna tvoja verzija tebe skrivena ispod površine. I ja gledam, možda ne umem dočarati tu verziju, ali ću pokušati svojim rečima opisati o kakvom umetničkom delu se radi. E sad umetničko delo ... preterujem?
Nikako!
Šta je drugo nego umetniko delo meni nepoznatog autora. Tako dočarana spoljašnjost je pečat nekog nepoznatog umetnika koji se fokusirao na najmanje detalje, da što vernije prenese ideal te žene, one koju je imao i mislima dok ju je stvarao. Tu ženu sad imam i ja u mislima dok sve ovo pišem. Pišem šta vidim ...
A vidim ženu u običnoj beloj košulji, običnoj suknji tirkizne boje i običnim štiklama. Običnog nakita narukvica i prstenja, običnih noktiju, obične kose, običnih minđuša. Ali ne tako često doživljena toplina osmeha, nežnosti njenog vrata. Ne može se tako često čuti zvuk tih štikli kako hoda, dok radoznao pogled pokušava da uhvati svaki pokret njenih nogu, sve do kolena gde se tek malo osvestim da nije lepo zuriti u njene prevoje.
Prateći liniju od kolena, butina, kukova struka dalje sve do kose, ta savršena njena linija kojom pravi granicu podgrejane mašte i hladne realnosti, nastavljaju se njene misli.
One misli kroz koje se može ogledati njena spoljašnjost, jer jedno bez drugog ne ide. Jer je svaka lepota koje mi oči ozari dolazi prvo iz njenih misli, iz njenog sveta, tog dubokog plavetnila u kojem su skrivene još mnoge njene male verzije same nje, a na njoj je samo kad će odlučiti trenutak kad će se pokazati, zablistati ... oduševiti.
Tog 02 februara 2024. godine u hotelu Palace svetla, blješteća svetla na plafonu pravile su nejlepšu senku od svog postojanja.
Njenu senku.
