Trovanje jedne duše

 34.

Hladno je, januarski praznici su prošli, životi se vraćaju u rutinu. 

Uzima dete iz vrtića, dolaze kući. Umorna je, konačno odahnula. Završava se još jedan dan. Kako su ušli u kuću, mali joj agresivno traži telefon, jer je navikao da gleda Youtube klipove. 

Nisu to više dečiji klipovi, crtaći i pesmice. Sad su to klipovi gde se lome razne stvari pod presom, gde se autom prelazi preko raznih stvari, gde se sklapa i rasklapa delovi automobila. To ga sad zanima. Ponekad voli, da pusti neku pesmicu ili deo nje i samo da peva u pozadini, dok se igra autićima.

A njoj je najvažnije da njega smiri, jer joj je od posla dovoljno buka i galama, pa mu uslišava svaki dečački hir. Stavlja vodu za kafu i vadi stvari iz kese koje je kupila. 

Dok vadi namirnice iz kese, razmišlja o poslu, da li je nešto zaboravila. hladnoća je opomenu da nije grejanje uključila. Misli na sto strana ...

Kafa je skuvana, obična ona 3 u 1, voli šećer. Seda kraj prozora, pali cigaretu i sabira misli. Pokušala je neku reč da kaže malom, ali on se interesuje samo kad nešto šuška, nekakav čips ili tako nešto. Odustaje i pušta ga da gleda svoje omiljene Youtube klipove, ona pali TV.

Uključuje se Pink, jedini kanal koji gleda. Kako se uključuje, tako se pali Elita, aktuelan rijaliti program koji prati. Dok gleda svađu između aktera, podseti je da je i ona imala sličnu svađu sa bivšim mužem. Gleda ona tu svađu i misli kako bi ona drugačije reagovala, drugačije zaštitila sebe. Gleda druge kako se agresivno ubacuju ... u njoj se javlja bes, zašto se ubacuje i meša kad nije njegova stvar.

Opšu buku haos i metež prekida ton koji nedozvoljava da se čuje psovka. Valjda negde postoji pravilo da u 16h popodne, ne treba da se čuju psovke. 

Gledala je tako i svoje živce držala u konstantnom grču, jer su je te svađe vraćale u ono doba kad nije bila srećna, kad se borila za sebe i dete. 

Ispijanje kafe se odužilo, kao i ta svađa. Gde je jedna, drugi kadar na neku drugu svađu. Tu uopšte ne voli aktere, gleda sa gađenjem. 

Iz jedne u druge svađe, iz jedne u drugu cigaretu, zapušteno dete gleda agresiju, sluša agresiju, dok se majka hrani agresijom, da bar nekako oseti moć, da je ona potvrdu, da bi i ona isto tako sve redom, svakom. Sve što gleda podseća je na njene borbe, na njenu glad za pravdom, da ona konačno pokaže tom nekom šta može.

I tako jedan dan drugi peti, u saobraćaju, u marketu, na ulici ... postaje tempirana bomba, koja će pući pitanje vremena kad. Kad joj neko zasmeta ili nešto prigovori, pa će ona osetiti svoj trenutak, da sve istrese iz sebe, da pokaže da je u pravu i da ne može svako sa njom kako mu se ćefne. 

Kakva tužna osoba postade ta žena. 

Devojka koja živi ljubav

33.

O čemu može prazno muško srce pisati ... nego o ženi. 

Pričaju mi, kažu mi koketiram sa granicom erotike. Kako je pređem, kad niko ne gleda ... pričaju mi, pričaju. A ja bih mogao da pričam o njoj. Ivana joj je ime. Tako često ime. 

Mogao bih da pričam o njenoj sreći, kad obuče haljinu. Znate li za tu sreću... mislim da je svaka žena doživela i da je to onaj lep osećaj u šopingu. E baš taj lep osećaj je njoj u glavi. Jer je kupila haljinu. Crnu gore, bez rukava, uz telo, a dole landara suknja, sa desnim izrezom da zablista butina i tako sve do dole, a tik preko kolena. 

Elegantna, crna, bez ikakvih šara, jednostavna crna haljina koja joj stoji. Kako bih vam objasnio kako joj stoji? Možda joj stoji kao bilo kojoj devojci, ali njen osmeh i hod pun samopouzdanja dok je nosi, čini ovu haljinu kao da je krojena za nju. 

Bila je ta neka svadba, neke drugarice. Nije toliko ni važno...

Prijatno toplao septembarski dan, radovao se njenoj pojavi. Bele štikle, otpuštenih kaiša nestrpljivo su čekale da zagrle njene gležnjeve. Na krevetu raširena crna haljina, i par stvari koje treba staviti u malu tašnu, kao neophodno. 

Jutro je, a ona se u kupatilu sprema, poslednje pripreme. Šminka, tek pomalo da naglasi usne i oči. Mlada i lepa, ne treba joj da se maže tim mastilima i namazima, kao neka tetka u očajničkom pokušaju da prikrije bore. Ništa više... Oblači crnu haljinu, osmeh na licu pred ogledalom. Par stvarčica u omalenu tašnu, još jedan pogled na kosu i tu malu pletenicu koja je skrivena u njenoj puštenoj kosi. Ravna i klasična. Najlepša. Crna haljina je dobila lep kontrast u belim cipelama, tašnici, noktima, narukvici ... i osmehu. Osmehom razoružava sve. Osmehom topi i ona najhladnija srca. Osmehom ona otključava sva vrata, osmehom vedri. Osmehom leči, osvaja, voli ... 

Malo nanošenja parfema i spremna je. Hladni zidovi postajaše topli kad osetiše njen miris, kad čuše njen hod. Od brave do gelendera, sve što dodirne biva srećno. Na pamet mi padne ta sreća, tog srećnika koji ima takvu lepotu ispred sebe i topi se. Topi ... da. Zasigurno da se topi. Pa kad takva devojka stane pred njega, šta od njega može ostati? Od njega, koji bi veoma brzo bio drogiran najlepšom prirodnom drogom koju je priroda stvorila, da muškarac uživa u pojavi tako lepe žene. Takve ... koja daje smisao ovom suncu, kiši, daje smisao ovoj noći koja dolazi. Daje smisao i tom čoveku, njenom izabraniku. Pitam se ima li ga .. postoji li? Ona ide sama sa drugaricama na slavlje. Ako postoji gde li je? Ako ne postoji, kakva nepravda da ne postoje oči koje bi gledale tu lepotu, da ne postoje ruke koje bi grlile i snažile u momentima slabosti... da ne postoji sreća, koju daje i koju nosi u svom srcu i očima. 

Prevoz je već čeka, drugarica nervozno gleda na sat.

Sedela je u toj sali, povremeno igrala, a muški pogledi kao reflektori upereni u nju, čineći je zvezdom podijuma. Kad zaigra, štikle joj plešu sa haljinom, a osmeh sa kosom. Kad je ona na podijumu, muškarci teško gutaju hranu, neki i pauziraju svoj obrok, ne bi li obradovali malo čula tom divnom pojavom. Žene je gledaju i verovatno se misle Ajde bre šta se gubiš!, ljubomorno je gledajući na takvu jednostavnost kojom može zračiti devojka, koja uživa i nije je briga ni ko je gleda ni ko šta misli. Ona je svoja, ona ima sebe, i voli sebe na tako lep način. 

Eh moje radoznale oči, dragih čitalaca. Da li ste zaista mislili da takva devojka sija samo kad vrcka dupetom na podijumu?

Ne ... ne ne. 

Ona možda nije toga ni svesna, ali ne mogu se izbrojati pogledi koji su skliznuli sa njenih ramena, niz leđa, sve ka dole. Kad bi pogledi bili boja, ona bi bila okupana bojama. Blagi naklon ka stolu, ruke poklopljene jedna preko druge, a prsti maze laktove. Kosa duga kao i jedna mala pletenica da razbije monotoniju, miluje ono malo otkrivenih leđa i lopatica. 

Osmehom je činila da taj sto bude poseban, a konobara srećnikom što baš tu može da uslužuje i da ima najbolji pogled na nju, koji jedan neznanik može imati. 

U tom dimu, u toj buci i glasnoj muzici, u tom slomu i preklapanju razgovora koji se mešaju stvarajući buku u kojoj se slabo šta može razumeti, ona ustaje i izlazi.

Ume da hoda u štiklama, a te njene bele kao da je rođene sa njima, tako su joj lepo prijanjale uz stopalo koje je hodalo kao po oblacima. Možda tako, uz te obične pokrete dok hoda, tek se onda vidi jednostavnost haljine, kad pleše uz nju, kao muškarac koji pada na kolena dok ona igra. Mnogo muškaraca bi palo na kolena, njoj pod noge. Ruke naglašavaju samouverenost. A kosa onaj damski šmek, koji ostavlja iza sebe.

Tako jednostavno, ona je obukla noć. Prekrila se tamom i crnom haljinom, pokrivajući sve lepote koje su skrivene i ušuškane. A moj pogled je mesečina, koji tek po malo i krišom, uspe da dozna kakve su lepote skrivene ispod noći. Ispod radoznalih očiju, koji najčešće stidno, završe na njenih stopalima... kao, nekako odvajajući se teškom mukom od nje, pa neće da odustanu tako lako, te joj pogledom glade korake.

Radoznali svete, što ceniš moju reč, toliko sam toga rekao o njoj, a nisam je ni približno dobrim delom opisao, kako zaslužuje. No, sve reči sveta nisu dovoljne da bi se dočarala devojka koja nosi čisto srce i bistre misli. Takav spoj je  ... čak i fatalniji od grešnog tela.

Osvajanje njenog kuka

 32.

O željo moja, skupljena, skrivena među njenim nožnim prstima. 

Posteljina poput svile prekriva nju. Gola je za moje oči. Za moje gole reče. 

Dok leži na desnom boku, stavila mi je stopala pod ruku. A ja slab na nju, šta drugo da radim nego da mazim i ljubim. Gledam taj mali prst, kap moje želje kanu na njega te se poče slivati dalje. Prstima sam razmazivao svoju želju po njoj, kao da bojim njenu kožu mojim bojama. Nežna koža tog stopala mi udenu mir, da budem spokojan dok je celivam celu. Dođoh do gležnja, te je malo zagolica. Umirio sam je ...

Dodao još malo moje želje na vrh njene kosti, te se lagano moja želja i ja slivamo sa njenog gležnja, do lista. Malo po malo cm po cm, uz sve vreme ovog sveta, osvajao sam njenu kožu, i ostavljao svoj trag po njoj. Umirila se i prepustila. Zatvorila je oči i pustila svog umetnika da crta po njoj. Tanani zvuk mog prsta koji klizi po njenoj koži ponekad prekine zvuk kiše napolju i njeni duboki uzdasi.

Kad stigoh do kolena, poljubih ga spokojno, kao da je čelo. Jedan poljubac nije dovoljan, te se moje gladne usne spojiše sa njenom kožom nekoliko puta. Ima li slađeg poljupca, nego ljubiti koleno voljene žene? Sa njenog kolena, približivao sam se toplim butinama. Tom masovnom rezervoaru ljubavi koji čuva za mene. Kako sam klizio ka gore, primetih njenu kožu kako se ježi, po mi prste zatražiše pomoć usana i jezika. Crtao sam po njenim butinama svoje želje, svoje osmehe, suze, sreću i bol. Sve sam ostavljao na njenoj koži, sve da upije, sve da nestane, baš tu ... na tom savršenom platnu koji mi je darovala samo meni. 

Kako sam se približivao njenom kuku, moja želja je postajala sve jača. Kao da sam od njenih malih nožnih prstiju do kuka, imao samo jedan lep put zagrevanja. Osvajanje tog vrha, njenog kuka.

Izgleda kao visoka brana, a ja umorni mali čovek, koji je prešao silne doline, ne bi li osvojio u njen vrh. Kad se popeh na njega, gledao sam taj lepi pređeni put. Moj put koji sam pravio po njoj, da joj koža navikne na mene, da po njoj bude utaban moj put. Dok sam na vrhu njenog kuka, ja gledam njene lepote. S jedne strane njene butine, a sa druge njen tanan struk, njena dolina niz koju ću skliznuti, brojim sekunde da skočim niz branu koja deli dve lepote. Kao čovek koji je skrenuo s pameću, puštam se ... puštam da me dočeka njen struk, i da nestanem u njoj, kao u vodi koja proguta čoveka. Poslednji atom snage sam joj ostavio, da osvojim i taj lepi deo nje, a posle ... neka me izvuče iz njene doline i podari život, koji sam pak ostavio na njenoj koži.

I opet bih sve osvajao. 
I opet bih istim putem tabanao.
I opet bih iste linije povlačio i crtao.
I opet bih se, iznova divio njenoj lepoti.
.. u kojoj bih nestajao.

Šteta što nije zaljubljenost

31.

Lek protiv bolova polako popušta, ali bar je baterija na laptopu puna. Na krevetu majica danas nošena i peškir, telefon. Dok pišem osećam kako mi malaksalost lomi ruke, kao i deo po deo mene. Nos u niskom startu čeka da započne svoju žurku, a sinusi već opominju da se spremim za bolove.

I dok razmišljam odakle sam zakačio ovu prehladu i šta je dovelo do toga, gledam njen stori. Nisam osećao nijednu neprijatnost dok sam pratio linije njene haljine koja je lepo, glatko nalegala na njeno telo. Plava kosa, tamna haljina svuda rasuta izgledali su kao idilična slika mesečine koje se ogleda u moru u sred noći. Gledao bih njene mladeže, svaki posebno, kao svaku zvezdu na tom nebeskom svodu. I kao da mi oko nije videlo dovoljno lepote, videh crven lak na nogama, koji se stopio sa cvećem koji se nalazio iza nje. Lepa jedinstvena i graciozna, mogu je gledati cele noći i svaki detalj doživljavati na mnoge načine.

Stopala su joj savršena u tim sandala koje joj uzdižu nogu, kao da celu njenu pojavu uzdižu do nebeskog pijedestala, da ukrade slavu Mesecu koji će zasijati ove noći. Eh požudo, lomiš me lepo i natenane kao ova prehlada. Lomiš me dok je gledam i želim uz sebe. 

Želim je uz sebe .. Vau, veoma originalno. Svako ko se našao u njenoj okolini ju je gledao. Ali niko je ne bi voleo kao ja. Zna li ona to? Zna li da sam željan njene ruke, da je čvrsno stegnem kad život stisne, da je vodim, da joj pokažem da mi uliva sigurnost i da sa njom mogu svuda. I po mesečini možemo da hodamo... sa njom mogu sve. Zna li da bi me njene usne izlečile svih prehlada ovog sveta ili pak učinile da umrem na najlepši način, privilegovan način, na koji može skončati jedan muškarac koji je opijen ženom. Zna li da kad bi zagazila u cveće, njena stopala bi i dalje bila najlepša boja koju moje oči vide u tom šarenilu i prirodi. Zna li da mi se telo muči, a mozak uljuljkan, u drugoj dimenziji, jer je prostreo crven tepih na ulazu u moj svet i ugostio je uz najveće počasti. U moj svet ne ulazi svaki dan neko ni približno lep kao ona. Kako li miriše... 

Znaš li, Mesece, kako li miriše? Jesi li je krišom video kako nanosi parfem, kojom kupkom se kupa? Znaš li, Meseče, da ako mi ne daš odgovor, pitanje je hoće li ove noći biti sna za moju radoznalu glavu, jer će mi um progoniti mašta, da kad bih je svukao, gde bih je pre ljubio jureći onu tačku na njenom telu koja najviše miriše. Jureći jer želim i ja da mirišem na nju. Da kad hodam ulicom me kučići prepoznaju po njenom mirisu, a ljudi po njenom osmehu. 

Kad bismo se zagrlili na nekoj ulici, ljudi kraj nas bi prolazili ... išli na posao, vraćali se, deca u školu, išla i vraćala se. Rode odlazile na jug i vraćale se. Mi bismo i dalje stajali na jednom istom mestu, zagrljeni, prkoseći vremenu i zakonima koje je doneo čovek i proroda.

E sad, dragi moj čitaoče, ti koji čitač ovo, a nisi ona, verovatno se pitaš zašto sve ovo pišem? Ona zna, ali ću napisati i ja.

Moje telo je bolno, moja duša je skamenjena, puknuta. A ona je, izazvala nekakav zemljotres, prodrmala moju dušu, te iz mojih pukotina poče teći mleč .. nektar, krv, ne znam ni ja šta. Ali kad to potekne, ta reka donese ove reči. 

A ja sam, eto .. pomalo naivno se prihvatio tako ozbiljnog zadatka, da kad se ona  probudi, ima šta čitati. To nije moglo sprečiti ni prehlada, ni malaksalost, ni bolni sinusi ni .. ništa, jer se ona upoznaje jednom za života, ali kako to već biva sa nesrećnim ljubavima, spoznasmo se u pogrešno vreme, 255km udaljeni, a tako lepo i lako prepoznati, jer nam se duše ljube čitavu večnost.

Čitavu večnost... 

Baterija na laptopu 49%.

A sad, Paracetamol.

I ona.

Leptir od mesečine

30.

Noć je sveža, konačno ... posle teškog i vrelog dana. 
Noć je tamna, oblaci je čine još tamnijom. Povetarac blagi je pirkao, ljuljkajući slabo lišće na granama, uspavljivajući sve, pa i njih. Spržena zemlja i ono malo trave na njoj, sve je polako tonulo u san. Komad najlona, zaglavljen ispod kofe sa malo vode, ispod njenog prozora imitiralo je cvrčke. Soba mala, roletne skoro spuštene. Ono malo svetlosti iz susedstva, što se probi kroz roletne, pravilo je lepe šare na zidu, pomalo nemirne od grana koje se njišu. Te šare je često gledala, zamišljala ih kao da su živa stvorenja koje vode neke svoje živote, vole se, mrze, svađaju i grle.

Ležala je na boku, ka zidu i gledala u šare, san nije hteo na oči. Pomalo joj beše vruće, pa se malo otkrila, dovoljno da malo mesečine koja se najednom stvori, pomiluje je po koži. Niz mesečinu spustio se mali leptir. Razlog ostaje neznan, ali on se spusti niz mesečinu do nje, i gleda je s visine. Leteo je nad njom ... Gledao je poput anđela čuvara, osećao nemire, uzavrele misli koje nisu dopuštale snu da dođe. Ova noć se borila sa njenim mislima, te je pozvala mesec u pomoć... a mesec posla malog leptira, koji je sleteo na njenu kosu. I umirio se.

Devojčica oseti prisustvo anđela, te se malo nasmeši, stvarajući drugu sliku dok je gledala šare na zidu. Leptir se ušuška, krilima milujući njenu kosu, opuštajući je od svih misli koje su se rojile donoseći mir i spokoj. Baš onaj lepi mir koji je devojčica pronašla  na svom jastuku, kojeg je zagrlila i malim uzdahom utonula  u taj lepi svet koji je stvorila na zidu.

Spajajući stopala, pomalo grejući ih dok je sve oko nje bilo hladnjikavo, mali leptir joj je šaputao: 

spavaj devojčice, sve je u redu, 
spavaj spokojno, mirna je noć
spavaj dušo, nežna i mila, 
spavaj čedo dok mesec sniva

Devojčica je zaspala, kao i leptir. Vetar se smanjio, uspavao je lišće. Mesečina se povukla, a na zidu nestadoše šare, jer sve utihnu... jer noć prekri sve. 

Poljubac

29.

Kako sam je upoznao, osetio sam taj njen miris. Parfem ili nešto tome slično, nije mi jasno... ali u pola noći da ga osetim gde bilo, setio bih se nje. Tim svojim mirisom me je vezivala za sebe, nekako ... kad bih osetio njen miris, osećao sam se lepo, znao sam da me nešto lepo čeka. Čekala me je ona. Kad sam osetio njen miris, pripremao sam se za nju, a svakim sledećim viđenjem sam je sve više osećao, učio. Doživljavao nju i njene lepe finese od kojih je satkana. Kako je lako budi tu želju da saznam sve o njoj, da se što bolje pripremim, kad me taj njen miris opet opije.

Bio je hladnjikavi mart, našli smo se predveče ispred velikog drveta, koji je u tom delu naselja štrčao, uglavnom nije bilo zelenila. Čekao sam je par minuta...došla je. Imala je male tamno sive cipele na malu štiklu. Ta hladna ulica nikad lepše nije odzvanjala kao tad. Suknja isto nekako siva na čudan izrez, ukoso nekako. Suknja je pokrivala listove. a drugim krajem milovala koleno. Gore svetla bluza uz telo .. ili majica, preko jakna, kožna. 

Kako mi se približavala, tako sam opet osetio taj njen miris. Sve što sam razmišljao do tad i svi moji planovi kako konačno da je poljubim, pali su u vodu kad se pojavila. Dok sam je gledao, kao nekog čudnog vanzemaljca, jedva sam znao kako se zovem.

Ali nisam se prevario, već posle prvog pozdrava, sam napravio facu kao da osetim nešto novo. Ona me je čudno gledala, pitajući se na šta tačno mislim... a ja sam joj rekao da ima nešto u njenom mirisu. Približio sam joj se, kao mali kučić glumio sam da njuškam, te mi ruka završi u njenoj kosi, pa na obrazu. Gledao sam je u oči par sekundi i rekao da ipak nije do mirisa već do nje. Iznenađena ili iz nekog drugog razloga, nije se pomakla, već se prepustila. Približio sam joj se na par milimetara i još jednom najtiše rekao ipak je do tebe. 

Kao u filmovima, oči su se zatvorile a usne spojile, a ja osetih i na usnama njen miris, njenu toplinu, njen dah, njenu nežnost ... nežnost, Bože kako je nežna. Kao da sam prislonio usne na najmekši pamuk. Još nežnije od toga. 

Postao sam njen i ona je postala moja. Ona ... moja. Tako lepa, mirisna, nežna, elegantna devojčica, koja mi ostavi delić svoje duše na usnama, da je čuvam, da se osetim lepo, svaki put kad izgovorim njeno ime.

Kratka priča o ljubavi

   28.

S planine, spustio se on.

Hladnjikav i brz... izbegavajući ptice, milujući lišće visokog drveća, spušta se naniže. Kako se primicao zemlji, njegov cilj je bio sve očigledniji. 

Sa sobom, donosio je dar nebesa, on je spajao ovozemaljsko sa duhovnim vladarima naših života koji se mole Bogu za nas. Donosio je za nju, donosio je za nas.

Dok je silazio s velikih visina, mogao je da bira kome će prići, ali niko ne zrači kao nas dvoje. Naš spoj je nešto što se vidi iz daleka, smeh, zvuci sreće, koraci, pokreti, poljupci, dodiri... sve je to privuklo njega. Taj vetar koji je dolazi iz daleka.

Priroda nas je ušuškala, utoplila u svoje toplo krilo. U delu omalenog parka, gde je drveće najveće, dole je klupa, na kojoj smo bili mi. Ja sam sedeo sa leve strane, ti si legla na klupu, stavila mi glavu u krilo. Gledala si mene i nebo, skupljenih očiju širokog osmeha. Dole na drugom kraju klupe, kroz vazduh klatilo se tvoje nemirno stopalo, koje kao da je prizivalo vetar. 

Goli gležnjevi, pomalo hladni, jer su par puta dodirnuli metalni deo klupe. Farmerke koje se naslažu na liniju tvojih nogu, kukova, bokova... na njima je često igrao moj pogled, gledajući magiju tvog tela, u realnosti u kojem se nalazi. Majica blago povučena na gore, te se mi tvoj stomak ponekad namigne. Nedaleko ispod tvojih grudi, koje se smanjiše dok ležiš, ali opet budiše radost mojih prstiju kad ih dodirujem i sreću oka, dok ih gledam.

Njihova lepota sliva se i na vrat, nežan i gladak, koji preseče koja vlas kose, koja se stopila sa mojim pantalonama. Tvoja kosa... svetla kao seno, od kojeg sam napravio gnezdo za tebe, da te ušuškam na mojim butinama.

Ja u nekim običnim crnim patikama, tamnim pantalonama... i loše ispeglanoj majici.

 

Najvrednije na meni jesi ti...

U trenutku ni malo interesantne priče, ustala si, prišla meni, a vetar to iskoristi i zagrli nas. Tvoja kosa polete k meni, a moje usne neizdržaše, te krenuše ka tebi. Između usana naših poljupca, ušuška se vetar i pomiluje naše želje koje gore. Gore da ugase sve loše u nama, da ništa ne guši te duše koje sijaju dok su zajedno. 

Svaki put kad te poljubim, ja oživim... te nastavi da me ljubiš, produži mi ovaj život.