Studentski proglas

33.

Dok hodam, noge osećaju zemlju.
Osećaju puls, osećaju kako diše, kako se grči kako se topi od koraka. Pravednih koraka, koji je osvajaju. Njenih koraka.
Ona ima patike, koje nisu za dugu šetnju, kupila ih je zbog detalja i šljokica, a u njima se toliko nahodala. No, te patike nisu samo obične, mada tako su stvorene. Kao obične ... ali, ona ih je načinila da budu posebne.
Ona je svojim patikama, ispisala proglas. Svoj proglas.

Proglas njenih koraka, njenih misli, njenih ljubavi i bola. Proglas svojih težnji, svojih snova, svojih vrednosti. Proglas studenata.
Svojim patikama pisala je zemlji, a ona je to čitala... sada čitate i Vi.

Ono što naši koraci donose jeste osmeh. Osmeh svetu.
Kao čista, bezrezervna emocija koja se daruje. Kao osnovna veza spajanja i prepoznavanja čistih duša. Osmeh je prvi korak ljubavi, druženja prijateljstva, svega onoga što ljudsko biće čini da bude čovek. Britka misao je važna, da bi se osmeh sačuvao. Hajdemo malo dublje, malo da doživimo tu britku misao.

                         S   L   O   B   O   D   A

Ahhhh ... Udahnite duboko saborci sapatnici, osetite slobodu. Nema linija, kaveza i zaključanih brava. Nema pogrešnog, nepodobnog nema osuđujućeg, nema lošeg. Samo širina. Po toj širini ćemo graditi naš novi svet.

Ono što naši koraci donose širini koju osvajamo jeste svest, da budemo bolji. Ne na silu, nismo dužni nikome ništa, ali u sebi imamo svest da što smo bolji prema sebi, bićemo bolji prema svom sapatniku, saborcu, prijatelju koga znamo i ne znamo. Svest da radeći dobro, radimo i za druge. 

Ono što naši koraci donose jeste strpljenje. Radeći dobro za sebe, daje trenutni rezultat samo nama, a za rezultat za opšte dobro i drugima, za to je potrebno strpljenje. Kao malo seme koje smo posadili u našu zemlju po kojoj hodamo sad, i prihvatili taj napor, zajedno ga gledamo kako se razvija, raste i zri ... u toj našoj širini, da zablista u tom novom svetu koji gradimo.

Ono što naši koraci donose jeste lepota. Koji je smisao lepote, ako ne postoji čovek koji je može uvideti, doživeti? Ne ... koraci ne donose lepotu zarad lepote, nego lepotu, koja se može doživeti, osetiti. Ona koja trza naše tanane niti osećanja, koja zadrhte pred lepotom koju pojmimo i kojoj se divimo i koja postaje smisao života. U centru te širine biće lepota, bez koje ovaj život nema boju, nema takt. 

Ono što naši koraci donose jeste mač pravednosti. Mač kojim se seče ono loše, ono zanemareno, što nije upilo lepotu društva i drugih ljudi. Mač kojim ćemo štititi druge, da ne postanu ono loše, zbog čega bi jednog dana sve vredno i smisleno bilo dovedeno u pitanje. Mač kojim se neće gasiti loše, nego odstranjivati ono loše, što bi toj duši dalo da diše, da opet, na svoj način oseća svest za druge, da oseti lepotu.

Ono što naši koraci donose jesu principi normalnosti, koje će se širiti našom širinom razmišljanja. Principi normalnosti, čuvari naših zakona i smisla. Jer nečiji trud, svi drugi moramo ceniti kod njega, da bi on cenio svoje mesto u širini naših shvatanja. Naši koraci donose princip normalnosti, osećaj pogrešnosti u svakom ko pokuša da iskoristi mogućnost da na skriven način ponizi drugog. 

Ono što naši koraci donose jeste vladavina naroda, da svako od nas ima jednake šanse da ispuni svoj san, da sam bira svoju ulogu u kojoj meri će biti koristan ovom društvu, srazmerno rastući njegov uticaj na druge, jer se nečija vrednost treba promovisati, motivisati druge, da svaki čovek u našem društvu ima širinu, da traga traži istražuje uči, ne bi li ispunio svoje biće i osetio svoju sopstvenu sreću, motivišući tako i druge da isto tako uče i istražuju, stvarajući lanac koji pokreće svakog od nas i koji nikoga neće ostaviti na marginama društva.

Naši snovi su ispisani po našoj zemlji. Patike kojim hodamo ostvaruju te snove.
Našom pameću i našom krvlju, ova zemlja je natopljena, da bismo mi danas stajali uspravno, koračali i išli napred, stvarajući širinu koja će obuhvatiti sve nas, stvarajući sreću na našoj zemlji, o kojoj su sanjali svi oni koji su ostavili pamet, krv, snove i korake. 

Biramo da budemo TI koji ćemo stvoriti sreću na našoj zemlji.

srećo mala, nesreći nametnuta

 32.

Ono čemu bi on srce dao, to je bilo posebno.
Ono što je on gledao, nosilo je lepotu i nevinost. 

On voli čiste stvari, on voli mirišljave, on voli sreću i pravednost. 
Svega onog što oko njega nema.

Milan
Ustaje u 10h. Jutro.
Sam je u kući. Tišina. 
Sestra u školi, mama na poslu, tata na poslu. Ustaje i oblači svoje kućne krpe. To je garderoba za po kući, malo prljava iscepana, ali može još da se nosi. To je bio tek drugi dan da ih nosi kako je obukao čiste. Podiže roletnu, lepo je vreme. Mart.
Pali TA peć da duva. Hladno mu je kad je izašao iz kreveta. 
Otvara prozor, sluša ptice i saobraćaj u daljini. Ponekad bi se čuo vrisak dece i galama na frudbalskom terenu koji je u blizini. Seda na TA peć. Seda na stranu jer je tu bilo manje vruće, peć se punila cele noći i ne može dugo da stoji. Prija mu da mu bude toplo.
Mučno mu je bilo. Znao je da treba u školu. Nije voleo školu ... nije voleo drugare. Te divlje bestidnike koji prema njemu nisu dobri. 
Umiva se, ulazi u dnevni boravak. 
Osetio je blag dim iz šporeta kad je ušao. Njegovi roditelji su se grejali na drva, a tata pre nego što je odlazio, stavio je veliko drvo i zatvorio cug, da što duže drži vatru, da kad Milan ustane, bude toplo. Tata je takav, on uvek ustane ranije i zapali peć, da njemu bude toplo kad ustane.
Otvorio je mala vrata šporeta, dimilo je jako. Uzeo je drugo tanje drvo i prodžarao žar, otvorio cug i zatvorio vrata. Da malo jače gori, da bolje greje dok je tu. To je naučio od roditelja, kad god bi odlazio i kuća bila prazna, stavilo bi se debelo drvo i zatvorio cug da drži žar. Znao je i on to.
Na stolu poruka od majke:
Sine, imaš u rerni prženice što sam spremila jutros rano, i uzmi jogurt iz frižidera. Kad kreneš, odnesi ključ kod dede. Ljubi te majka'
Osećaj topline. Vezan je za majku, jer je sa njom bezbedan. Nema straha, nema novih neizvesnih situacija, nema nepoznatih ljudi. Strah je preovladavao njegovim životom, jer ga je plašila pojava novog i nepoznatog. Plašilo ga je nametanje svega što ta nepoznata osoba sprovodi, da bi se radije povukao i pobegao. 
Sa majkom je sve bilo bolje, čak i kad se nađu u nepoznatom. Čak i kad se ide kod lekara, iako će da boli i ako je strah, lakše je, jer je mama tu. 
Uzeo je da jede, pa da dovrši domaći koji je ostavio od juče. Lako je, samo treba da reši neke zadatke. Retki su ti zadaci, kad ih on može rešiti samostalno, obično je molio sestru da mu pomogne, a ona ... 
Kad ima vremena, uglavnom nema, retko kad je i kući, a kamoli da ima koji minut za mlađeg brata.
Ali razumeo je on nju ... bila je čest razlog velikih svađa u kući. 
Nakon doručka, izvukao je knjigu, radnu svesku i svesku u kojoj je pisao primere, da se podseti i reši zadatke. Kako je otvorio svesku, tako je primetio crteže koje je bezvoljno crtao po svesci... to neprijatno okruženje. Setio se i Bojane, svoje simpatije. Voleo je svaki kontakt sa njom, ali ne da bude previše čest. Javno su trojica objavili da im se Bojana dopada, ako bi se saznalo da se i ona njemu dopada, zadirkivali bi ga, možda i namerno šikanirali. Ne želi to ... nema snage za to. Ćuti i gleda ... u tišini.
Nakon što je rešio zadatke, ostalo je još sat vremena do polaska u skolu. Otišao je u drugu sobu i tamo našao stvari koje je majka spremila da obuče. Lepe stvari, nove.
Vratio se u dnevni boravak, gledao je Pink, taj program je često gledala sestra, puštala se popularna muzika. Tad je bila popularna emisija City, gde su gostovali pevači i pevali. Nije kao da mu je to bilo zanimljivo, ali od 6 7 programa, jedino tu nije bilo dosadne politike, reklama i glupih filmova.
Čuo je vrata. Trznuo se, ali se i umirio. Mora da je deda, pomislio je ... i jeste.
Deda koji je živeo preko bašte, došao je da ga obiđe, nije se puno zadržavao. Kako je ušao, osetio se na dim. 
Prostorija se uvek malo osećala na dim, ali on je navikao na taj miris, deda kad je ušao, on se još više osetio. Nije se dugo zadržavao. Pozdravili su se rukujući se na dedinu inicijativu, kao dva gospodina. Njegova mala tanka mršava ručica i dedina krupna i snažna. Oduvek je bio mršav, oduvek je imao vaške, nekad više nekad manje. Te boljke je vukao otkad je znao za sebe.
Dok je gledao TV, razmišljao je o školi i šta ga čeka. Kontrolni iz fizike, istoriju će možda pitati ... Učio je ponavljao, ali nije siguran. ne može da se koncentriše, jer pored težine predmeta i lekcija, mora da trpi svoje 'drugare' koji malo malo budu neprijatni prema njemu. Posebno Boris, koji kao da jedva čeka da se on izdvoji po bilo čemu, da bi ga mučio i ponižavao pred svima. 
Ubrzo je došlo vreme za spremanje u školu.
Stavio je debelo drvo i zatvorio cug na šporetu, TV je ostavio ga radi, prebacio na Studio B da vidi koliko sati ima. 
Otišao je u drugu sobu i uzeo stvari. Nevoljno se oblačio. Duboko je uzdahnuo kad bi obukao duks. Torba je spremna još kad je završio domaći. Trebalo je možda još malo istoriju da pročita, ali zna dovoljno za 3 ili 4. Dosta je to.
Ugasio je TV, obukao jaknu i uzeo zelenu drvenu boju. 

Dok dana je bila zelena boja, mada može bilo koja ... 

Na zidu iznad TV-a, u samom ćošku zida, povukao je jednu malu liniju. Isto je to uradio iza vrata, na tom istom zidu, na drugom kraju. Te linije su bile skoro nevidljive, ali on ih je video.
To je bio njegov način da se oprosti od svog utočišta, od svog toplog doma koji je njegova majka udesila da bude toplo za njega. Ostavlja to sve i odlazi među zverine, među onaj divlji svet koji nema ni trunke topline koju ima i delić njegove kuće, njegova mama ili tata.
Kad bi došao kući, ponekad bi docrtao još jednu liniju, da poništi te prve linije koje je nacrtao u strahu i muci. Ostavljao je te male tačke, te male linije, da kad se vrati i pogleda u njih sebi kaže preživeo si, iako si u velikom strahu ostavljao te crtice, preživeo si, sad si opet svojoj kući, sad su tu i mama i tata i sve je u redu.
Radiš svoj domaći i uživaš u satima bezbrižnosti dok se dan privodi kraju. A o svemu lošem, Milan će misliti kad sutra, kako se bude približavalo vreme za ponovni odlazak u školu.

Trovanje jedne duše

 31.

Hladno je, januarski praznici su prošli, životi se vraćaju u rutinu. 

Uzima dete iz vrtića, dolaze kući. Umorna je, konačno odahnula. Završava se još jedan dan. Kako su ušli u kuću, mali joj agresivno traži telefon, jer je navikao da gleda Youtube klipove. 

Nisu to više dečiji klipovi, crtaći i pesmice. Sad su to klipovi gde se lome razne stvari pod presom, gde se autom prelazi preko raznih stvari, gde se sklapa i rasklapa delovi automobila. To ga sad zanima. Ponekad voli, da pusti neku pesmicu ili deo nje i samo da peva u pozadini, dok se igra autićima.

A njoj je najvažnije da njega smiri, jer joj je od posla dovoljno buka i galama, pa mu uslišava svaki dečački hir. Stavlja vodu za kafu i vadi stvari iz kese koje je kupila. 

Dok vadi namirnice iz kese, razmišlja o poslu, da li je nešto zaboravila. hladnoća je opomenu da nije grejanje uključila. Misli na sto strana ...

Kafa je skuvana, obična ona 3 u 1, voli šećer. Seda kraj prozora, pali cigaretu i sabira misli. Pokušala je neku reč da kaže malom, ali on se interesuje samo kad nešto šuška, nekakav čips ili tako nešto. Odustaje i pušta ga da gleda svoje omiljene Youtube klipove, ona pali TV.

Uključuje se Pink, jedini kanal koji gleda. Kako se uključuje, tako se pali Elita, aktuelan rijaliti program koji prati. Dok gleda svađu između aktera, podseti je da je i ona imala sličnu svađu sa bivšim mužem. Gleda ona tu svađu i misli kako bi ona drugačije reagovala, drugačije zaštitila sebe. Gleda druge kako se agresivno ubacuju ... u njoj se javlja bes, zašto se ubacuje i meša kad nije njegova stvar.

Opšu buku haos i metež prekida ton koji nedozvoljava da se čuje psovka. Valjda negde postoji pravilo da u 16h popodne, ne treba da se čuju psovke. 

Gledala je tako i svoje živce držala u konstantnom grču, jer su je te svađe vraćale u ono doba kad nije bila srećna, kad se borila za sebe i dete. 

Ispijanje kafe se odužilo, kao i ta svađa. Gde je jedna, drugi kadar na neku drugu svađu. Tu uopšte ne voli aktere, gleda sa gađenjem. 

Iz jedne u druge svađe, iz jedne u drugu cigaretu, zapušteno dete gleda agresiju, sluša agresiju, dok se majka hrani agresijom, da bar nekako oseti moć, da je ona potvrdu, da bi i ona isto tako sve redom, svakom. Sve što gleda podseća je na njene borbe, na njenu glad za pravdom, da ona konačno pokaže tom nekom šta može.

I tako jedan dan drugi peti, u saobraćaju, u marketu, na ulici ... postaje tempirana bomba, koja će pući pitanje vremena kad. Kad joj neko zasmeta ili nešto prigovori, pa će ona osetiti svoj trenutak, da sve istrese iz sebe, da pokaže da je u pravu i da ne može svako sa njom kako mu se ćefne. 

Kakva tužna osoba postade ta žena. 

Leptir od mesečine

30.

Noć je sveža, konačno ... posle teškog i vrelog dana. 
Noć je tamna, oblaci je čine još tamnijom. Povetarac blagi je pirkao, ljuljkajući slabo lišće na granama, uspavljivajući sve, pa i njih. Spržena zemlja i ono malo trave na njoj, sve je polako tonulo u san. Komad najlona, zaglavljen ispod kofe sa malo vode, ispod njenog prozora imitiralo je cvrčke. Soba mala, roletne skoro spuštene. Ono malo svetlosti iz susedstva, što se probi kroz roletne, pravilo je lepe šare na zidu, pomalo nemirne od grana koje se njišu. Te šare je često gledala, zamišljala ih kao da su živa stvorenja koje vode neke svoje živote, vole se, mrze, svađaju i grle.

Ležala je na boku, ka zidu i gledala u šare, san nije hteo na oči. Pomalo joj beše vruće, pa se malo otkrila, dovoljno da malo mesečine koja se najednom stvori, pomiluje je po koži. Niz mesečinu spustio se mali leptir. Razlog ostaje neznan, ali on se spusti niz mesečinu do nje, i gleda je s visine. Leteo je nad njom ... Gledao je poput anđela čuvara, osećao nemire, uzavrele misli koje nisu dopuštale snu da dođe. Ova noć se borila sa njenim mislima, te je pozvala mesec u pomoć... a mesec posla malog leptira, koji je sleteo na njenu kosu. I umirio se.

Devojčica oseti prisustvo anđela, te se malo nasmeši, stvarajući drugu sliku dok je gledala šare na zidu. Leptir se ušuška, krilima milujući njenu kosu, opuštajući je od svih misli koje su se rojile donoseći mir i spokoj. Baš onaj lepi mir koji je devojčica pronašla  na svom jastuku, kojeg je zagrlila i malim uzdahom utonula  u taj lepi svet koji je stvorila na zidu.

Spajajući stopala, pomalo grejući ih dok je sve oko nje bilo hladnjikavo, mali leptir joj je šaputao: 

spavaj devojčice, sve je u redu, 
spavaj spokojno, mirna je noć
spavaj dušo, nežna i mila, 
spavaj čedo dok mesec sniva

Devojčica je zaspala, kao i leptir. Vetar se smanjio, uspavao je lišće. Mesečina se povukla, a na zidu nestadoše šare, jer sve utihnu... jer noć prekri sve. 

Poljubac

29.

Kako sam je upoznao, osetio sam taj njen miris. Parfem ili nešto tome slično, nije mi jasno... ali u pola noći da ga osetim gde bilo, setio bih se nje. Tim svojim mirisom me je vezivala za sebe, nekako ... kad bih osetio njen miris, osećao sam se lepo, znao sam da me nešto lepo čeka. Čekala me je ona. Kad sam osetio njen miris, pripremao sam se za nju, a svakim sledećim viđenjem sam je sve više osećao, učio. Doživljavao nju i njene lepe finese od kojih je satkana. Kako je lako budi tu želju da saznam sve o njoj, da se što bolje pripremim, kad me taj njen miris opet opije.

Bio je hladnjikavi mart, našli smo se predveče ispred velikog drveta, koji je u tom delu naselja štrčao, uglavnom nije bilo zelenila. Čekao sam je par minuta...došla je. Imala je male tamno sive cipele na malu štiklu. Ta hladna ulica nikad lepše nije odzvanjala kao tad. Suknja isto nekako siva na čudan izrez, ukoso nekako. Suknja je pokrivala listove. a drugim krajem milovala koleno. Gore svetla bluza uz telo .. ili majica, preko jakna, kožna. 

Kako mi se približavala, tako sam opet osetio taj njen miris. Sve što sam razmišljao do tad i svi moji planovi kako konačno da je poljubim, pali su u vodu kad se pojavila. Dok sam je gledao, kao nekog čudnog vanzemaljca, jedva sam znao kako se zovem.

Ali nisam se prevario, već posle prvog pozdrava, sam napravio facu kao da osetim nešto novo. Ona me je čudno gledala, pitajući se na šta tačno mislim... a ja sam joj rekao da ima nešto u njenom mirisu. Približio sam joj se, kao mali kučić glumio sam da njuškam, te mi ruka završi u njenoj kosi, pa na obrazu. Gledao sam je u oči par sekundi i rekao da ipak nije do mirisa već do nje. Iznenađena ili iz nekog drugog razloga, nije se pomakla, već se prepustila. Približio sam joj se na par milimetara i još jednom najtiše rekao ipak je do tebe. 

Kao u filmovima, oči su se zatvorile a usne spojile, a ja osetih i na usnama njen miris, njenu toplinu, njen dah, njenu nežnost ... nežnost, Bože kako je nežna. Kao da sam prislonio usne na najmekši pamuk. Još nežnije od toga. 

Postao sam njen i ona je postala moja. Ona ... moja. Tako lepa, mirisna, nežna, elegantna devojčica, koja mi ostavi delić svoje duše na usnama, da je čuvam, da se osetim lepo, svaki put kad izgovorim njeno ime.

Kratka priča o ljubavi

   28.

S planine, spustio se on.

Hladnjikav i brz... izbegavajući ptice, milujući lišće visokog drveća, spušta se naniže. Kako se primicao zemlji, njegov cilj je bio sve očigledniji. 

Sa sobom, donosio je dar nebesa, on je spajao ovozemaljsko sa duhovnim vladarima naših života koji se mole Bogu za nas. Donosio je za nju, donosio je za nas.

Dok je silazio s velikih visina, mogao je da bira kome će prići, ali niko ne zrači kao nas dvoje. Naš spoj je nešto što se vidi iz daleka, smeh, zvuci sreće, koraci, pokreti, poljupci, dodiri... sve je to privuklo njega. Taj vetar koji je dolazi iz daleka.

Priroda nas je ušuškala, utoplila u svoje toplo krilo. U delu omalenog parka, gde je drveće najveće, dole je klupa, na kojoj smo bili mi. Ja sam sedeo sa leve strane, ti si legla na klupu, stavila mi glavu u krilo. Gledala si mene i nebo, skupljenih očiju širokog osmeha. Dole na drugom kraju klupe, kroz vazduh klatilo se tvoje nemirno stopalo, koje kao da je prizivalo vetar. 

Goli gležnjevi, pomalo hladni, jer su par puta dodirnuli metalni deo klupe. Farmerke koje se naslažu na liniju tvojih nogu, kukova, bokova... na njima je često igrao moj pogled, gledajući magiju tvog tela, u realnosti u kojem se nalazi. Majica blago povučena na gore, te se mi tvoj stomak ponekad namigne. Nedaleko ispod tvojih grudi, koje se smanjiše dok ležiš, ali opet budiše radost mojih prstiju kad ih dodirujem i sreću oka, dok ih gledam.

Njihova lepota sliva se i na vrat, nežan i gladak, koji preseče koja vlas kose, koja se stopila sa mojim pantalonama. Tvoja kosa... svetla kao seno, od kojeg sam napravio gnezdo za tebe, da te ušuškam na mojim butinama.

Ja u nekim običnim crnim patikama, tamnim pantalonama... i loše ispeglanoj majici.

 

Najvrednije na meni jesi ti...

U trenutku ni malo interesantne priče, ustala si, prišla meni, a vetar to iskoristi i zagrli nas. Tvoja kosa polete k meni, a moje usne neizdržaše, te krenuše ka tebi. Između usana naših poljupca, ušuška se vetar i pomiluje naše želje koje gore. Gore da ugase sve loše u nama, da ništa ne guši te duše koje sijaju dok su zajedno. 

Svaki put kad te poljubim, ja oživim... te nastavi da me ljubiš, produži mi ovaj život.

Šta ću, kad ne razumem

 27.

Starija od mene.

A i dalje mlada. U meni je videla ono što želi. Ono što zaslužuje. Onu životnu energiju koja je čini živom. Osmeh koji mi daruje, jer sam razlog tog osmeha. Stisak ruke, jer sam razlog tog stiska. Razlog što je ta ruka oznojana od nervoze, jer je greh, a želi me. Hodala je Bulevarom, tu smo se sretali. Koračali smo, laganim pokretima, poput plesa, a komad zemlje nam se smešio kad nasmejani stanemo na njega. 

Sa njom, bezlične stvari dobiju smisao. Crveni kiosk više nije samo crveni kiosk, postaje onaj naš crveni kiosk, pored koga smo svaki put prolazili zajedno. Stubovi okolnih zgrada, bili su topliji, bili su naši. Sve što vidim, osetim, doživim sa njom, postaje lepše, toplije ... naše.

Bilo mi je lepo, i njoj je. Ali ona je razumela, a ja nisam. 

Udaljila se. Lomio je nemir. Nije smela svojima da kaže, toliko je zavisila od njih. Iz mog ugla nije, ali iz njenog jeste. Zar da raskida vezu od tri godine, sa ostvarenim čovekom, zarad nekog klinca kojeg je upoznala preko interneta? To ne dolazi u obzir! 

Gubio sam je kao da sam je imao. Mesecima kasnije sam dolazio na isto mesto našeg sastanka. Svestan sam bio, da sve ono naše što smo doživljavali, sad je protiv mene. Ali nije me briga... želim je videti i to je najjača želja koja me pokreće. Ništa drugo nije važno. Ona jeste.

Nedelje, meseci, očajanje. Nema je. Njena kuća nije dolazila u obzir.

Raspad, propast.

Preispitivanje. Gde sam pogrešio? Jesam li uradio nešto pogrešno? Idem da je vidim. Pojaviće se.

Još koji mesec, još koja nedelja. Nade više nije bilo. Razmišljao sam da joj odem na kuću i predstavim se kao nekakav trgovački putnik koji nešto prodaje. Samo da je vidim. Milion teorija ...  u toj pustoj ulici bez nje. Sa kiselim osmehom, pozdravljao sam u sebi svaki stub koji je nekad bio naš. Prelazio sam ulicu, da ne prođem pored tog kioska, koji je sad bio toliko crven, da se mogao uočiti sa bilo kog dela Bulevara. Gledam ljude koji mi idu u susret... jesu li to oni naši ljudi, koji su nas gledali? S kojima smo se mimoilazili? Jesu li to oni ljudi koje smo čekali da prođu, da iza njhovih leđa konačno uđemo u mračni haustor i ljubimo se kao da je poslednji put. 

Nikad je više video nisam. Bulevar je uspomena na nju. I dalje znam mesta gde sam je čekao, kuda smo išli. Ne boli. Utrnulo je sve što je razdaralo srce i dušu, dok je razum tražio logično rešenje gde bi mogla biti. Nikad se više nisam ni zaljubio tako. Tako se samo jednom čovek zaljubi. Tako ... bez razuma, bez trunke razmišljanja. Mora li tako?

Mora. Da ... da bi se cenio razum, mora se proći i pakao i raj njegovog odsustva. Jedino tako se ceni razum. Razumevanje.

Da razumem, ono što je ona ... a nisam ja.