Oda nepoznatom autoru

Kao da me je neko pustio da zađem u dolinu kamenja i cvetova, trave i čistog neba nepravnihnih lepih oblaka. Koračam a sunce me greje, sveže prolećno vreme sa sve povetarcem. Idem tako i divim se, svaki cvet gledam, svaki kamen tvog sveta. Proilazim na potok, a on plav čist kao tvoje oči. 

I tu u potoku videh presijavanje jednog kamena u vodi, koji moram da opišem. Tu dole ušuškan u tvojoj vodi, nalazi se jedna tvoja verzija tebe skrivena ispod površine. I ja gledam, možda ne umem dočarati tu verziju, ali ću pokušati svojim rečima opisati o kakvom umetničkom delu se radi. E sad umetničko delo ... preterujem?

Nikako!

Šta je drugo nego umetniko delo meni nepoznatog autora. Tako dočarana spoljašnjost je pečat nekog nepoznatog umetnika koji se fokusirao na najmanje detalje, da što vernije prenese ideal te žene, one koju je imao i mislima dok ju je stvarao. Tu ženu sad imam i ja u mislima dok sve ovo pišem. Pišem šta vidim ...

A vidim ženu u običnoj beloj košulji, običnoj suknji tirkizne boje i običnim štiklama. Običnog nakita narukvica i prstenja, običnih noktiju, obične kose, običnih minđuša. Ali ne tako često doživljena toplina osmeha, nežnosti  njenog vrata. Ne može se tako često čuti zvuk tih štikli kako hoda, dok radoznao pogled pokušava da uhvati svaki pokret njenih nogu, sve do kolena gde se tek malo osvestim da nije lepo zuriti u njene prevoje.

Prateći liniju od kolena, butina, kukova struka dalje sve do kose, ta savršena njena linija kojom pravi granicu podgrejane mašte i hladne realnosti, nastavljaju se njene misli. 

One misli kroz koje se može ogledati njena spoljašnjost, jer jedno bez drugog ne ide. Jer je svaka lepota koje mi oči ozari dolazi prvo iz njenih misli, iz njenog sveta, tog dubokog plavetnila u kojem su skrivene još mnoge njene male verzije same nje, a na njoj je samo kad će odlučiti trenutak kad će se pokazati, zablistati ... oduševiti. 

Tog 02 februara 2024. godine u hotelu Palace svetla, blješteća svetla  na plafonu pravile su nejlepšu senku od svog postojanja.

Njenu senku.

Umoran čovek

35.

Umoran čovek.

U gluvo doba noći, tek nešto posle pola tri, sedeo je na krevetu umoran čovek. Nije on baš ni znao da je umoran. Takav je bio njegov život. Širom otvoren prozor, napolju udaljeno narandžasto svetlo obližnjeg fudbalskog terena, osvetljavalo je dvorište. Gledao je senke, dok su se misli gubile tu negde između slabog svetla i senki koje su gospodarile dvorištem. 

Onda je pogled završio na krilu prozora, i u odsjaju video je sebe. Svoja pogurena leđa. Gledao je umornog čoveka.

Gledao je umornog čoveka kako umorno diše. O kako je sporo taj vreo vazduh iz njega izlazio, kao da je i on klonuo. Umorno se nameštao na krevetu, tražeći pozu kako da legne, da ništa ne boli, da opusti svoje umorno telo, umorna leđa. Nekako se sav iskrivio, taj umoran čovek. Kao da ima nekakav ogroman teret na leđima, i više se umorio da ga nosi. umoran čovek sve radi kao da ima taj teret.

On umorno hoda. Još je u snazi, hoda pravo, nogu pod nogu, uvučen stomak, isturene grudi. Alfa muškarac u svom okruženju, na ništa manje ne pristaje. Vide to i žene, pa ga gledaju onako, neke ispod oka, neke očigledno. Ali samo on poznaje svoj umor ... 

Kada ulazi u svoju praznu kuću gde nema razumevanja ni sreće i od alfa muškarca, on postaje trom muškarac, koji broji korake i uzdahe. Broji minute i sate do neke obaveze koju je nametnuo sebi, dok se umorno kreće kroz prazne i besmislene prostorije kuće. 

Umoran čovek kruniše svoj besmisao svaki put kad sedne na stolicu ili krevet. Kada izdahne, kao da je spustio teret sa leđa kraj sebe i dopusti mislima da idu nazad u prošlost ne bi li se bar u nekoj dalekoj prošlosti prisetio bar nekog prizvuka sreće. Ne bi li se bar na tren podsetio kakav je osećaj imati osmeh na licu, prepustiti se sreći i ne razmišljati ni o čemu, samo uživati u tom trenutku.

Tih trenutaka je tako malo, da često i ne uspeva da ih se seti. 

Iznad njegove glave mali mladi pauk počeo je da plete svoju prvu mrežu, povremeno gledajući umornog čoveka. Umornog vlasnika tog prostora, a jedino je vlasnik sopstvene bede u kojoj se davi i koja ga guta kao živo blato.

Mali pauk kad bi se okrenuo ka umornom čoveku, video bi zamišljenog muškarca, zagledanog u jednu tačku a po borama na licu mogao bi tačno da vidi koliko daleko je umoran čovek spreman da ode, ne bi li se setio sreće i možda bar donekle shvatio da li je bar nekada, ranije mnogo ranije njegov život imao smisao, kada dani nisu bili tako umoran i tromi.

Kada umoran čovek hoda kroz kuću, njegov usporen hod prati škripanje dasaka po kojima hoda. Nekada to zvuči kao tiho cviljenje života u njemu, koji je na samrti, ali i dalje živ. 

I dalje živ ... da, umoran čovek je i dalje živ. 

Iako trom, iamo umoran, sa ko zna kolikim teretom na leđima, i dalje u očima nosi iskru dok traži šta bi ta iskra mogla da zapali. Oh da, mogla bi da zapali još kako! umoran čovek je možda i najviše umoran od ljudi, koji ne vide iskru, koji ne vide briljijantnost umornog čoveka. umoran čovek je možda najviše umoran od ljudi koji su navikli na lepotu jednog sjaja, lepotu jedne vrednosti, bez osećaja i sposobnosti da spoznaju bilo koju drugu. A umoran čovek je poput duge.

Njemu treba neko sunce da bi sijao, a sija svim bojama, i svoj sjaj gubi kad vidi da su njegove boje drugima nevidljive. Besmisleno je sijati pred slepim ljudima. Zato umoran čovek postaje usporeni sporać, koji se sporo tetura kroz život da zađe iza nekih oblaka, da prigrli svoj teret i skupi snagu da ponovo zasija, kad mu se učini bar neka prilika, koja je vredna njegovog sjaja.

Studentski proglas

33.

Dok hodam, noge osećaju zemlju.
Osećaju puls, osećaju kako diše, kako se grči kako se topi od koraka. Pravednih koraka, koji je osvajaju. Njenih koraka.
Ona ima patike, koje nisu za dugu šetnju, kupila ih je zbog detalja i šljokica, a u njima se toliko nahodala. No, te patike nisu samo obične, mada tako su stvorene. Kao obične ... ali, ona ih je načinila da budu posebne.
Ona je svojim patikama, ispisala proglas. Svoj proglas.

Proglas njenih koraka, njenih misli, njenih ljubavi i bola. Proglas svojih težnji, svojih snova, svojih vrednosti. Proglas studenata.
Svojim patikama pisala je zemlji, a ona je to čitala... sada čitate i Vi.

Ono što naši koraci donose jeste osmeh. Osmeh svetu.
Kao čista, bezrezervna emocija koja se daruje. Kao osnovna veza spajanja i prepoznavanja čistih duša. Osmeh je prvi korak ljubavi, druženja prijateljstva, svega onoga što ljudsko biće čini da bude čovek. Britka misao je važna, da bi se osmeh sačuvao. Hajdemo malo dublje, malo da doživimo tu britku misao.

                         S   L   O   B   O   D   A

Ahhhh ... Udahnite duboko saborci sapatnici, osetite slobodu. Nema linija, kaveza i zaključanih brava. Nema pogrešnog, nepodobnog nema osuđujućeg, nema lošeg. Samo širina. Po toj širini ćemo graditi naš novi svet.

Ono što naši koraci donose širini koju osvajamo jeste svest, da budemo bolji. Ne na silu, nismo dužni nikome ništa, ali u sebi imamo svest da što smo bolji prema sebi, bićemo bolji prema svom sapatniku, saborcu, prijatelju koga znamo i ne znamo. Svest da radeći dobro, radimo i za druge. 

Ono što naši koraci donose jeste strpljenje. Radeći dobro za sebe, daje trenutni rezultat samo nama, a za rezultat za opšte dobro i drugima, za to je potrebno strpljenje. Kao malo seme koje smo posadili u našu zemlju po kojoj hodamo sad, i prihvatili taj napor, zajedno ga gledamo kako se razvija, raste i zri ... u toj našoj širini, da zablista u tom novom svetu koji gradimo.

Ono što naši koraci donose jeste lepota. Koji je smisao lepote, ako ne postoji čovek koji je može uvideti, doživeti? Ne ... koraci ne donose lepotu zarad lepote, nego lepotu, koja se može doživeti, osetiti. Ona koja trza naše tanane niti osećanja, koja zadrhte pred lepotom koju pojmimo i kojoj se divimo i koja postaje smisao života. U centru te širine biće lepota, bez koje ovaj život nema boju, nema takt. 

Ono što naši koraci donose jeste mač pravednosti. Mač kojim se seče ono loše, ono zanemareno, što nije upilo lepotu društva i drugih ljudi. Mač kojim ćemo štititi druge, da ne postanu ono loše, zbog čega bi jednog dana sve vredno i smisleno bilo dovedeno u pitanje. Mač kojim se neće gasiti loše, nego odstranjivati ono loše, što bi toj duši dalo da diše, da opet, na svoj način oseća svest za druge, da oseti lepotu.

Ono što naši koraci donose jesu principi normalnosti, koje će se širiti našom širinom razmišljanja. Principi normalnosti, čuvari naših zakona i smisla. Jer nečiji trud, svi drugi moramo ceniti kod njega, da bi on cenio svoje mesto u širini naših shvatanja. Naši koraci donose princip normalnosti, osećaj pogrešnosti u svakom ko pokuša da iskoristi mogućnost da na skriven način ponizi drugog. 

Ono što naši koraci donose jeste vladavina naroda, da svako od nas ima jednake šanse da ispuni svoj san, da sam bira svoju ulogu u kojoj meri će biti koristan ovom društvu, srazmerno rastući njegov uticaj na druge, jer se nečija vrednost treba promovisati, motivisati druge, da svaki čovek u našem društvu ima širinu, da traga traži istražuje uči, ne bi li ispunio svoje biće i osetio svoju sopstvenu sreću, motivišući tako i druge da isto tako uče i istražuju, stvarajući lanac koji pokreće svakog od nas i koji nikoga neće ostaviti na marginama društva.

Naši snovi su ispisani po našoj zemlji. Patike kojim hodamo ostvaruju te snove.
Našom pameću i našom krvlju, ova zemlja je natopljena, da bismo mi danas stajali uspravno, koračali i išli napred, stvarajući širinu koja će obuhvatiti sve nas, stvarajući sreću na našoj zemlji, o kojoj su sanjali svi oni koji su ostavili pamet, krv, snove i korake. 

Biramo da budemo TI koji ćemo stvoriti sreću na našoj zemlji.

srećo mala, nesreći nametnuta

 32.

Ono čemu bi on srce dao, to je bilo posebno.
Ono što je on gledao, nosilo je lepotu i nevinost. 

On voli čiste stvari, on voli mirišljave, on voli sreću i pravednost. 
Svega onog što oko njega nema.

Milan
Ustaje u 10h. Jutro.
Sam je u kući. Tišina. 
Sestra u školi, mama na poslu, tata na poslu. Ustaje i oblači svoje kućne krpe. To je garderoba za po kući, malo prljava iscepana, ali može još da se nosi. To je bio tek drugi dan da ih nosi kako je obukao čiste. Podiže roletnu, lepo je vreme. Mart.
Pali TA peć da duva. Hladno mu je kad je izašao iz kreveta. 
Otvara prozor, sluša ptice i saobraćaj u daljini. Ponekad bi se čuo vrisak dece i galama na frudbalskom terenu koji je u blizini. Seda na TA peć. Seda na stranu jer je tu bilo manje vruće, peć se punila cele noći i ne može dugo da stoji. Prija mu da mu bude toplo.
Mučno mu je bilo. Znao je da treba u školu. Nije voleo školu ... nije voleo drugare. Te divlje bestidnike koji prema njemu nisu dobri. 
Umiva se, ulazi u dnevni boravak. 
Osetio je blag dim iz šporeta kad je ušao. Njegovi roditelji su se grejali na drva, a tata pre nego što je odlazio, stavio je veliko drvo i zatvorio cug, da što duže drži vatru, da kad Milan ustane, bude toplo. Tata je takav, on uvek ustane ranije i zapali peć, da njemu bude toplo kad ustane.
Otvorio je mala vrata šporeta, dimilo je jako. Uzeo je drugo tanje drvo i prodžarao žar, otvorio cug i zatvorio vrata. Da malo jače gori, da bolje greje dok je tu. To je naučio od roditelja, kad god bi odlazio i kuća bila prazna, stavilo bi se debelo drvo i zatvorio cug da drži žar. Znao je i on to.
Na stolu poruka od majke:
Sine, imaš u rerni prženice što sam spremila jutros rano, i uzmi jogurt iz frižidera. Kad kreneš, odnesi ključ kod dede. Ljubi te majka'
Osećaj topline. Vezan je za majku, jer je sa njom bezbedan. Nema straha, nema novih neizvesnih situacija, nema nepoznatih ljudi. Strah je preovladavao njegovim životom, jer ga je plašila pojava novog i nepoznatog. Plašilo ga je nametanje svega što ta nepoznata osoba sprovodi, da bi se radije povukao i pobegao. 
Sa majkom je sve bilo bolje, čak i kad se nađu u nepoznatom. Čak i kad se ide kod lekara, iako će da boli i ako je strah, lakše je, jer je mama tu. 
Uzeo je da jede, pa da dovrši domaći koji je ostavio od juče. Lako je, samo treba da reši neke zadatke. Retki su ti zadaci, kad ih on može rešiti samostalno, obično je molio sestru da mu pomogne, a ona ... 
Kad ima vremena, uglavnom nema, retko kad je i kući, a kamoli da ima koji minut za mlađeg brata.
Ali razumeo je on nju ... bila je čest razlog velikih svađa u kući. 
Nakon doručka, izvukao je knjigu, radnu svesku i svesku u kojoj je pisao primere, da se podseti i reši zadatke. Kako je otvorio svesku, tako je primetio crteže koje je bezvoljno crtao po svesci... to neprijatno okruženje. Setio se i Bojane, svoje simpatije. Voleo je svaki kontakt sa njom, ali ne da bude previše čest. Javno su trojica objavili da im se Bojana dopada, ako bi se saznalo da se i ona njemu dopada, zadirkivali bi ga, možda i namerno šikanirali. Ne želi to ... nema snage za to. Ćuti i gleda ... u tišini.
Nakon što je rešio zadatke, ostalo je još sat vremena do polaska u skolu. Otišao je u drugu sobu i tamo našao stvari koje je majka spremila da obuče. Lepe stvari, nove.
Vratio se u dnevni boravak, gledao je Pink, taj program je često gledala sestra, puštala se popularna muzika. Tad je bila popularna emisija City, gde su gostovali pevači i pevali. Nije kao da mu je to bilo zanimljivo, ali od 6 7 programa, jedino tu nije bilo dosadne politike, reklama i glupih filmova.
Čuo je vrata. Trznuo se, ali se i umirio. Mora da je deda, pomislio je ... i jeste.
Deda koji je živeo preko bašte, došao je da ga obiđe, nije se puno zadržavao. Kako je ušao, osetio se na dim. 
Prostorija se uvek malo osećala na dim, ali on je navikao na taj miris, deda kad je ušao, on se još više osetio. Nije se dugo zadržavao. Pozdravili su se rukujući se na dedinu inicijativu, kao dva gospodina. Njegova mala tanka mršava ručica i dedina krupna i snažna. Oduvek je bio mršav, oduvek je imao vaške, nekad više nekad manje. Te boljke je vukao otkad je znao za sebe.
Dok je gledao TV, razmišljao je o školi i šta ga čeka. Kontrolni iz fizike, istoriju će možda pitati ... Učio je ponavljao, ali nije siguran. ne može da se koncentriše, jer pored težine predmeta i lekcija, mora da trpi svoje 'drugare' koji malo malo budu neprijatni prema njemu. Posebno Boris, koji kao da jedva čeka da se on izdvoji po bilo čemu, da bi ga mučio i ponižavao pred svima. 
Ubrzo je došlo vreme za spremanje u školu.
Stavio je debelo drvo i zatvorio cug na šporetu, TV je ostavio ga radi, prebacio na Studio B da vidi koliko sati ima. 
Otišao je u drugu sobu i uzeo stvari. Nevoljno se oblačio. Duboko je uzdahnuo kad bi obukao duks. Torba je spremna još kad je završio domaći. Trebalo je možda još malo istoriju da pročita, ali zna dovoljno za 3 ili 4. Dosta je to.
Ugasio je TV, obukao jaknu i uzeo zelenu drvenu boju. 

Dok dana je bila zelena boja, mada može bilo koja ... 

Na zidu iznad TV-a, u samom ćošku zida, povukao je jednu malu liniju. Isto je to uradio iza vrata, na tom istom zidu, na drugom kraju. Te linije su bile skoro nevidljive, ali on ih je video.
To je bio njegov način da se oprosti od svog utočišta, od svog toplog doma koji je njegova majka udesila da bude toplo za njega. Ostavlja to sve i odlazi među zverine, među onaj divlji svet koji nema ni trunke topline koju ima i delić njegove kuće, njegova mama ili tata.
Kad bi došao kući, ponekad bi docrtao još jednu liniju, da poništi te prve linije koje je nacrtao u strahu i muci. Ostavljao je te male tačke, te male linije, da kad se vrati i pogleda u njih sebi kaže preživeo si, iako si u velikom strahu ostavljao te crtice, preživeo si, sad si opet svojoj kući, sad su tu i mama i tata i sve je u redu.
Radiš svoj domaći i uživaš u satima bezbrižnosti dok se dan privodi kraju. A o svemu lošem, Milan će misliti kad sutra, kako se bude približavalo vreme za ponovni odlazak u školu.

Trovanje jedne duše

 31.

Hladno je, januarski praznici su prošli, životi se vraćaju u rutinu. 

Uzima dete iz vrtića, dolaze kući. Umorna je, konačno odahnula. Završava se još jedan dan. Kako su ušli u kuću, mali joj agresivno traži telefon, jer je navikao da gleda Youtube klipove. 

Nisu to više dečiji klipovi, crtaći i pesmice. Sad su to klipovi gde se lome razne stvari pod presom, gde se autom prelazi preko raznih stvari, gde se sklapa i rasklapa delovi automobila. To ga sad zanima. Ponekad voli, da pusti neku pesmicu ili deo nje i samo da peva u pozadini, dok se igra autićima.

A njoj je najvažnije da njega smiri, jer joj je od posla dovoljno buka i galama, pa mu uslišava svaki dečački hir. Stavlja vodu za kafu i vadi stvari iz kese koje je kupila. 

Dok vadi namirnice iz kese, razmišlja o poslu, da li je nešto zaboravila. hladnoća je opomenu da nije grejanje uključila. Misli na sto strana ...

Kafa je skuvana, obična ona 3 u 1, voli šećer. Seda kraj prozora, pali cigaretu i sabira misli. Pokušala je neku reč da kaže malom, ali on se interesuje samo kad nešto šuška, nekakav čips ili tako nešto. Odustaje i pušta ga da gleda svoje omiljene Youtube klipove, ona pali TV.

Uključuje se Pink, jedini kanal koji gleda. Kako se uključuje, tako se pali Elita, aktuelan rijaliti program koji prati. Dok gleda svađu između aktera, podseti je da je i ona imala sličnu svađu sa bivšim mužem. Gleda ona tu svađu i misli kako bi ona drugačije reagovala, drugačije zaštitila sebe. Gleda druge kako se agresivno ubacuju ... u njoj se javlja bes, zašto se ubacuje i meša kad nije njegova stvar.

Opšu buku haos i metež prekida ton koji nedozvoljava da se čuje psovka. Valjda negde postoji pravilo da u 16h popodne, ne treba da se čuju psovke. 

Gledala je tako i svoje živce držala u konstantnom grču, jer su je te svađe vraćale u ono doba kad nije bila srećna, kad se borila za sebe i dete. 

Ispijanje kafe se odužilo, kao i ta svađa. Gde je jedna, drugi kadar na neku drugu svađu. Tu uopšte ne voli aktere, gleda sa gađenjem. 

Iz jedne u druge svađe, iz jedne u drugu cigaretu, zapušteno dete gleda agresiju, sluša agresiju, dok se majka hrani agresijom, da bar nekako oseti moć, da je ona potvrdu, da bi i ona isto tako sve redom, svakom. Sve što gleda podseća je na njene borbe, na njenu glad za pravdom, da ona konačno pokaže tom nekom šta može.

I tako jedan dan drugi peti, u saobraćaju, u marketu, na ulici ... postaje tempirana bomba, koja će pući pitanje vremena kad. Kad joj neko zasmeta ili nešto prigovori, pa će ona osetiti svoj trenutak, da sve istrese iz sebe, da pokaže da je u pravu i da ne može svako sa njom kako mu se ćefne. 

Kakva tužna osoba postade ta žena. 

Devojka koja živi ljubav

33.

O čemu može prazno muško srce pisati ... nego o ženi. 

Pričaju mi, kažu mi koketiram sa granicom erotike. Kako je pređem, kad niko ne gleda ... pričaju mi, pričaju. A ja bih mogao da pričam o njoj. Ivana joj je ime. Tako često ime. 

Mogao bih da pričam o njenoj sreći, kad obuče haljinu. Znate li za tu sreću... mislim da je svaka žena doživela i da je to onaj lep osećaj u šopingu. E baš taj lep osećaj je njoj u glavi. Jer je kupila haljinu. Crnu gore, bez rukava, uz telo, a dole landara suknja, sa desnim izrezom da zablista butina i tako sve do dole, a tik preko kolena. 

Elegantna, crna, bez ikakvih šara, jednostavna crna haljina koja joj stoji. Kako bih vam objasnio kako joj stoji? Možda joj stoji kao bilo kojoj devojci, ali njen osmeh i hod pun samopouzdanja dok je nosi, čini ovu haljinu kao da je krojena za nju. 

Bila je ta neka svadba, neke drugarice. Nije toliko ni važno...

Prijatno toplao septembarski dan, radovao se njenoj pojavi. Bele štikle, otpuštenih kaiša nestrpljivo su čekale da zagrle njene gležnjeve. Na krevetu raširena crna haljina, i par stvari koje treba staviti u malu tašnu, kao neophodno. 

Jutro je, a ona se u kupatilu sprema, poslednje pripreme. Šminka, tek pomalo da naglasi usne i oči. Mlada i lepa, ne treba joj da se maže tim mastilima i namazima, kao neka tetka u očajničkom pokušaju da prikrije bore. Ništa više... Oblači crnu haljinu, osmeh na licu pred ogledalom. Par stvarčica u omalenu tašnu, još jedan pogled na kosu i tu malu pletenicu koja je skrivena u njenoj puštenoj kosi. Ravna i klasična. Najlepša. Crna haljina je dobila lep kontrast u belim cipelama, tašnici, noktima, narukvici ... i osmehu. Osmehom razoružava sve. Osmehom topi i ona najhladnija srca. Osmehom ona otključava sva vrata, osmehom vedri. Osmehom leči, osvaja, voli ... 

Malo nanošenja parfema i spremna je. Hladni zidovi postajaše topli kad osetiše njen miris, kad čuše njen hod. Od brave do gelendera, sve što dodirne biva srećno. Na pamet mi padne ta sreća, tog srećnika koji ima takvu lepotu ispred sebe i topi se. Topi ... da. Zasigurno da se topi. Pa kad takva devojka stane pred njega, šta od njega može ostati? Od njega, koji bi veoma brzo bio drogiran najlepšom prirodnom drogom koju je priroda stvorila, da muškarac uživa u pojavi tako lepe žene. Takve ... koja daje smisao ovom suncu, kiši, daje smisao ovoj noći koja dolazi. Daje smisao i tom čoveku, njenom izabraniku. Pitam se ima li ga .. postoji li? Ona ide sama sa drugaricama na slavlje. Ako postoji gde li je? Ako ne postoji, kakva nepravda da ne postoje oči koje bi gledale tu lepotu, da ne postoje ruke koje bi grlile i snažile u momentima slabosti... da ne postoji sreća, koju daje i koju nosi u svom srcu i očima. 

Prevoz je već čeka, drugarica nervozno gleda na sat.

Sedela je u toj sali, povremeno igrala, a muški pogledi kao reflektori upereni u nju, čineći je zvezdom podijuma. Kad zaigra, štikle joj plešu sa haljinom, a osmeh sa kosom. Kad je ona na podijumu, muškarci teško gutaju hranu, neki i pauziraju svoj obrok, ne bi li obradovali malo čula tom divnom pojavom. Žene je gledaju i verovatno se misle Ajde bre šta se gubiš!, ljubomorno je gledajući na takvu jednostavnost kojom može zračiti devojka, koja uživa i nije je briga ni ko je gleda ni ko šta misli. Ona je svoja, ona ima sebe, i voli sebe na tako lep način. 

Eh moje radoznale oči, dragih čitalaca. Da li ste zaista mislili da takva devojka sija samo kad vrcka dupetom na podijumu?

Ne ... ne ne. 

Ona možda nije toga ni svesna, ali ne mogu se izbrojati pogledi koji su skliznuli sa njenih ramena, niz leđa, sve ka dole. Kad bi pogledi bili boja, ona bi bila okupana bojama. Blagi naklon ka stolu, ruke poklopljene jedna preko druge, a prsti maze laktove. Kosa duga kao i jedna mala pletenica da razbije monotoniju, miluje ono malo otkrivenih leđa i lopatica. 

Osmehom je činila da taj sto bude poseban, a konobara srećnikom što baš tu može da uslužuje i da ima najbolji pogled na nju, koji jedan neznanik može imati. 

U tom dimu, u toj buci i glasnoj muzici, u tom slomu i preklapanju razgovora koji se mešaju stvarajući buku u kojoj se slabo šta može razumeti, ona ustaje i izlazi.

Ume da hoda u štiklama, a te njene bele kao da je rođene sa njima, tako su joj lepo prijanjale uz stopalo koje je hodalo kao po oblacima. Možda tako, uz te obične pokrete dok hoda, tek se onda vidi jednostavnost haljine, kad pleše uz nju, kao muškarac koji pada na kolena dok ona igra. Mnogo muškaraca bi palo na kolena, njoj pod noge. Ruke naglašavaju samouverenost. A kosa onaj damski šmek, koji ostavlja iza sebe.

Tako jednostavno, ona je obukla noć. Prekrila se tamom i crnom haljinom, pokrivajući sve lepote koje su skrivene i ušuškane. A moj pogled je mesečina, koji tek po malo i krišom, uspe da dozna kakve su lepote skrivene ispod noći. Ispod radoznalih očiju, koji najčešće stidno, završe na njenih stopalima... kao, nekako odvajajući se teškom mukom od nje, pa neće da odustanu tako lako, te joj pogledom glade korake.

Radoznali svete, što ceniš moju reč, toliko sam toga rekao o njoj, a nisam je ni približno dobrim delom opisao, kako zaslužuje. No, sve reči sveta nisu dovoljne da bi se dočarala devojka koja nosi čisto srce i bistre misli. Takav spoj je  ... čak i fatalniji od grešnog tela.

Osvajanje njenog kuka

 32.

O željo moja, skupljena, skrivena među njenim nožnim prstima. 

Posteljina poput svile prekriva nju. Gola je za moje oči. Za moje gole reče. 

Dok leži na desnom boku, stavila mi je stopala pod ruku. A ja slab na nju, šta drugo da radim nego da mazim i ljubim. Gledam taj mali prst, kap moje želje kanu na njega te se poče slivati dalje. Prstima sam razmazivao svoju želju po njoj, kao da bojim njenu kožu mojim bojama. Nežna koža tog stopala mi udenu mir, da budem spokojan dok je celivam celu. Dođoh do gležnja, te je malo zagolica. Umirio sam je ...

Dodao još malo moje želje na vrh njene kosti, te se lagano moja želja i ja slivamo sa njenog gležnja, do lista. Malo po malo cm po cm, uz sve vreme ovog sveta, osvajao sam njenu kožu, i ostavljao svoj trag po njoj. Umirila se i prepustila. Zatvorila je oči i pustila svog umetnika da crta po njoj. Tanani zvuk mog prsta koji klizi po njenoj koži ponekad prekine zvuk kiše napolju i njeni duboki uzdasi.

Kad stigoh do kolena, poljubih ga spokojno, kao da je čelo. Jedan poljubac nije dovoljan, te se moje gladne usne spojiše sa njenom kožom nekoliko puta. Ima li slađeg poljupca, nego ljubiti koleno voljene žene? Sa njenog kolena, približivao sam se toplim butinama. Tom masovnom rezervoaru ljubavi koji čuva za mene. Kako sam klizio ka gore, primetih njenu kožu kako se ježi, po mi prste zatražiše pomoć usana i jezika. Crtao sam po njenim butinama svoje želje, svoje osmehe, suze, sreću i bol. Sve sam ostavljao na njenoj koži, sve da upije, sve da nestane, baš tu ... na tom savršenom platnu koji mi je darovala samo meni. 

Kako sam se približivao njenom kuku, moja želja je postajala sve jača. Kao da sam od njenih malih nožnih prstiju do kuka, imao samo jedan lep put zagrevanja. Osvajanje tog vrha, njenog kuka.

Izgleda kao visoka brana, a ja umorni mali čovek, koji je prešao silne doline, ne bi li osvojio u njen vrh. Kad se popeh na njega, gledao sam taj lepi pređeni put. Moj put koji sam pravio po njoj, da joj koža navikne na mene, da po njoj bude utaban moj put. Dok sam na vrhu njenog kuka, ja gledam njene lepote. S jedne strane njene butine, a sa druge njen tanan struk, njena dolina niz koju ću skliznuti, brojim sekunde da skočim niz branu koja deli dve lepote. Kao čovek koji je skrenuo s pameću, puštam se ... puštam da me dočeka njen struk, i da nestanem u njoj, kao u vodi koja proguta čoveka. Poslednji atom snage sam joj ostavio, da osvojim i taj lepi deo nje, a posle ... neka me izvuče iz njene doline i podari život, koji sam pak ostavio na njenoj koži.

I opet bih sve osvajao. 
I opet bih istim putem tabanao.
I opet bih iste linije povlačio i crtao.
I opet bih se, iznova divio njenoj lepoti.
.. u kojoj bih nestajao.