35.
Umoran čovek.
U gluvo doba noći, tek nešto posle pola tri, sedeo je na krevetu umoran čovek. Nije on baš ni znao da je umoran. Takav je bio njegov život. Širom otvoren prozor, napolju udaljeno narandžasto svetlo obližnjeg fudbalskog terena, osvetljavalo je dvorište. Gledao je senke, dok su se misli gubile tu negde između slabog svetla i senki koje su gospodarile dvorištem.
Onda je pogled završio na krilu prozora, i u odsjaju video je sebe. Svoja pogurena leđa. Gledao je umornog čoveka.
Gledao je umornog čoveka kako umorno diše. O kako je sporo taj vreo vazduh iz njega izlazio, kao da je i on klonuo. Umorno se nameštao na krevetu, tražeći pozu kako da legne, da ništa ne boli, da opusti svoje umorno telo, umorna leđa. Nekako se sav iskrivio, taj umoran čovek. Kao da ima nekakav ogroman teret na leđima, i više se umorio da ga nosi. umoran čovek sve radi kao da ima taj teret.
On umorno hoda. Još je u snazi, hoda pravo, nogu pod nogu, uvučen stomak, isturene grudi. Alfa muškarac u svom okruženju, na ništa manje ne pristaje. Vide to i žene, pa ga gledaju onako, neke ispod oka, neke očigledno. Ali samo on poznaje svoj umor ...
Kada ulazi u svoju praznu kuću gde nema razumevanja ni sreće i od alfa muškarca, on postaje trom muškarac, koji broji korake i uzdahe. Broji minute i sate do neke obaveze koju je nametnuo sebi, dok se umorno kreće kroz prazne i besmislene prostorije kuće.
Umoran čovek kruniše svoj besmisao svaki put kad sedne na stolicu ili krevet. Kada izdahne, kao da je spustio teret sa leđa kraj sebe i dopusti mislima da idu nazad u prošlost ne bi li se bar u nekoj dalekoj prošlosti prisetio bar nekog prizvuka sreće. Ne bi li se bar na tren podsetio kakav je osećaj imati osmeh na licu, prepustiti se sreći i ne razmišljati ni o čemu, samo uživati u tom trenutku.
Tih trenutaka je tako malo, da često i ne uspeva da ih se seti.
Iznad njegove glave mali mladi pauk počeo je da plete svoju prvu mrežu, povremeno gledajući umornog čoveka. Umornog vlasnika tog prostora, a jedino je vlasnik sopstvene bede u kojoj se davi i koja ga guta kao živo blato.
Mali pauk kad bi se okrenuo ka umornom čoveku, video bi zamišljenog muškarca, zagledanog u jednu tačku a po borama na licu mogao bi tačno da vidi koliko daleko je umoran čovek spreman da ode, ne bi li se setio sreće i možda bar donekle shvatio da li je bar nekada, ranije mnogo ranije njegov život imao smisao, kada dani nisu bili tako umoran i tromi.
Kada umoran čovek hoda kroz kuću, njegov usporen hod prati škripanje dasaka po kojima hoda. Nekada to zvuči kao tiho cviljenje života u njemu, koji je na samrti, ali i dalje živ.
I dalje živ ... da, umoran čovek je i dalje živ.
Iako trom, iamo umoran, sa ko zna kolikim teretom na leđima, i dalje u očima nosi iskru dok traži šta bi ta iskra mogla da zapali. Oh da, mogla bi da zapali još kako! umoran čovek je možda i najviše umoran od ljudi, koji ne vide iskru, koji ne vide briljijantnost umornog čoveka. umoran čovek je možda najviše umoran od ljudi koji su navikli na lepotu jednog sjaja, lepotu jedne vrednosti, bez osećaja i sposobnosti da spoznaju bilo koju drugu. A umoran čovek je poput duge.
Njemu treba neko sunce da bi sijao, a sija svim bojama, i svoj sjaj gubi kad vidi da su njegove boje drugima nevidljive. Besmisleno je sijati pred slepim ljudima. Zato umoran čovek postaje usporeni sporać, koji se sporo tetura kroz život da zađe iza nekih oblaka, da prigrli svoj teret i skupi snagu da ponovo zasija, kad mu se učini bar neka prilika, koja je vredna njegovog sjaja.
