Studentski proglas

33.

Dok hodam, noge osećaju zemlju.
Osećaju puls, osećaju kako diše, kako se grči kako se topi od koraka. Pravednih koraka, koji je osvajaju. Njenih koraka.
Ona ima patike, koje nisu za dugu šetnju, kupila ih je zbog detalja i šljokica, a u njima se toliko nahodala. No, te patike nisu samo obične, mada tako su stvorene. Kao obične ... ali, ona ih je načinila da budu posebne.
Ona je svojim patikama, ispisala proglas. Svoj proglas.

Proglas njenih koraka, njenih misli, njenih ljubavi i bola. Proglas svojih težnji, svojih snova, svojih vrednosti. Proglas studenata.
Svojim patikama pisala je zemlji, a ona je to čitala... sada čitate i Vi.

Ono što naši koraci donose jeste osmeh. Osmeh svetu.
Kao čista, bezrezervna emocija koja se daruje. Kao osnovna veza spajanja i prepoznavanja čistih duša. Osmeh je prvi korak ljubavi, druženja prijateljstva, svega onoga što ljudsko biće čini da bude čovek. Britka misao je važna, da bi se osmeh sačuvao. Hajdemo malo dublje, malo da doživimo tu britku misao.

                         S   L   O   B   O   D   A

Ahhhh ... Udahnite duboko saborci sapatnici, osetite slobodu. Nema linija, kaveza i zaključanih brava. Nema pogrešnog, nepodobnog nema osuđujućeg, nema lošeg. Samo širina. Po toj širini ćemo graditi naš novi svet.

Ono što naši koraci donose širini koju osvajamo jeste svest, da budemo bolji. Ne na silu, nismo dužni nikome ništa, ali u sebi imamo svest da što smo bolji prema sebi, bićemo bolji prema svom sapatniku, saborcu, prijatelju koga znamo i ne znamo. Svest da radeći dobro, radimo i za druge. 

Ono što naši koraci donose jeste strpljenje. Radeći dobro za sebe, daje trenutni rezultat samo nama, a za rezultat za opšte dobro i drugima, za to je potrebno strpljenje. Kao malo seme koje smo posadili u našu zemlju po kojoj hodamo sad, i prihvatili taj napor, zajedno ga gledamo kako se razvija, raste i zri ... u toj našoj širini, da zablista u tom novom svetu koji gradimo.

Ono što naši koraci donose jeste lepota. Koji je smisao lepote, ako ne postoji čovek koji je može uvideti, doživeti? Ne ... koraci ne donose lepotu zarad lepote, nego lepotu, koja se može doživeti, osetiti. Ona koja trza naše tanane niti osećanja, koja zadrhte pred lepotom koju pojmimo i kojoj se divimo i koja postaje smisao života. U centru te širine biće lepota, bez koje ovaj život nema boju, nema takt. 

Ono što naši koraci donose jeste mač pravednosti. Mač kojim se seče ono loše, ono zanemareno, što nije upilo lepotu društva i drugih ljudi. Mač kojim ćemo štititi druge, da ne postanu ono loše, zbog čega bi jednog dana sve vredno i smisleno bilo dovedeno u pitanje. Mač kojim se neće gasiti loše, nego odstranjivati ono loše, što bi toj duši dalo da diše, da opet, na svoj način oseća svest za druge, da oseti lepotu.

Ono što naši koraci donose jesu principi normalnosti, koje će se širiti našom širinom razmišljanja. Principi normalnosti, čuvari naših zakona i smisla. Jer nečiji trud, svi drugi moramo ceniti kod njega, da bi on cenio svoje mesto u širini naših shvatanja. Naši koraci donose princip normalnosti, osećaj pogrešnosti u svakom ko pokuša da iskoristi mogućnost da na skriven način ponizi drugog. 

Ono što naši koraci donose jeste vladavina naroda, da svako od nas ima jednake šanse da ispuni svoj san, da sam bira svoju ulogu u kojoj meri će biti koristan ovom društvu, srazmerno rastući njegov uticaj na druge, jer se nečija vrednost treba promovisati, motivisati druge, da svaki čovek u našem društvu ima širinu, da traga traži istražuje uči, ne bi li ispunio svoje biće i osetio svoju sopstvenu sreću, motivišući tako i druge da isto tako uče i istražuju, stvarajući lanac koji pokreće svakog od nas i koji nikoga neće ostaviti na marginama društva.

Naši snovi su ispisani po našoj zemlji. Patike kojim hodamo ostvaruju te snove.
Našom pameću i našom krvlju, ova zemlja je natopljena, da bismo mi danas stajali uspravno, koračali i išli napred, stvarajući širinu koja će obuhvatiti sve nas, stvarajući sreću na našoj zemlji, o kojoj su sanjali svi oni koji su ostavili pamet, krv, snove i korake. 

Biramo da budemo TI koji ćemo stvoriti sreću na našoj zemlji.

srećo mala, nesreći nametnuta

 32.

Ono čemu bi on srce dao, to je bilo posebno.
Ono što je on gledao, nosilo je lepotu i nevinost. 

On voli čiste stvari, on voli mirišljave, on voli sreću i pravednost. 
Svega onog što oko njega nema.

Milan
Ustaje u 10h. Jutro.
Sam je u kući. Tišina. 
Sestra u školi, mama na poslu, tata na poslu. Ustaje i oblači svoje kućne krpe. To je garderoba za po kući, malo prljava iscepana, ali može još da se nosi. To je bio tek drugi dan da ih nosi kako je obukao čiste. Podiže roletnu, lepo je vreme. Mart.
Pali TA peć da duva. Hladno mu je kad je izašao iz kreveta. 
Otvara prozor, sluša ptice i saobraćaj u daljini. Ponekad bi se čuo vrisak dece i galama na frudbalskom terenu koji je u blizini. Seda na TA peć. Seda na stranu jer je tu bilo manje vruće, peć se punila cele noći i ne može dugo da stoji. Prija mu da mu bude toplo.
Mučno mu je bilo. Znao je da treba u školu. Nije voleo školu ... nije voleo drugare. Te divlje bestidnike koji prema njemu nisu dobri. 
Umiva se, ulazi u dnevni boravak. 
Osetio je blag dim iz šporeta kad je ušao. Njegovi roditelji su se grejali na drva, a tata pre nego što je odlazio, stavio je veliko drvo i zatvorio cug, da što duže drži vatru, da kad Milan ustane, bude toplo. Tata je takav, on uvek ustane ranije i zapali peć, da njemu bude toplo kad ustane.
Otvorio je mala vrata šporeta, dimilo je jako. Uzeo je drugo tanje drvo i prodžarao žar, otvorio cug i zatvorio vrata. Da malo jače gori, da bolje greje dok je tu. To je naučio od roditelja, kad god bi odlazio i kuća bila prazna, stavilo bi se debelo drvo i zatvorio cug da drži žar. Znao je i on to.
Na stolu poruka od majke:
Sine, imaš u rerni prženice što sam spremila jutros rano, i uzmi jogurt iz frižidera. Kad kreneš, odnesi ključ kod dede. Ljubi te majka'
Osećaj topline. Vezan je za majku, jer je sa njom bezbedan. Nema straha, nema novih neizvesnih situacija, nema nepoznatih ljudi. Strah je preovladavao njegovim životom, jer ga je plašila pojava novog i nepoznatog. Plašilo ga je nametanje svega što ta nepoznata osoba sprovodi, da bi se radije povukao i pobegao. 
Sa majkom je sve bilo bolje, čak i kad se nađu u nepoznatom. Čak i kad se ide kod lekara, iako će da boli i ako je strah, lakše je, jer je mama tu. 
Uzeo je da jede, pa da dovrši domaći koji je ostavio od juče. Lako je, samo treba da reši neke zadatke. Retki su ti zadaci, kad ih on može rešiti samostalno, obično je molio sestru da mu pomogne, a ona ... 
Kad ima vremena, uglavnom nema, retko kad je i kući, a kamoli da ima koji minut za mlađeg brata.
Ali razumeo je on nju ... bila je čest razlog velikih svađa u kući. 
Nakon doručka, izvukao je knjigu, radnu svesku i svesku u kojoj je pisao primere, da se podseti i reši zadatke. Kako je otvorio svesku, tako je primetio crteže koje je bezvoljno crtao po svesci... to neprijatno okruženje. Setio se i Bojane, svoje simpatije. Voleo je svaki kontakt sa njom, ali ne da bude previše čest. Javno su trojica objavili da im se Bojana dopada, ako bi se saznalo da se i ona njemu dopada, zadirkivali bi ga, možda i namerno šikanirali. Ne želi to ... nema snage za to. Ćuti i gleda ... u tišini.
Nakon što je rešio zadatke, ostalo je još sat vremena do polaska u skolu. Otišao je u drugu sobu i tamo našao stvari koje je majka spremila da obuče. Lepe stvari, nove.
Vratio se u dnevni boravak, gledao je Pink, taj program je često gledala sestra, puštala se popularna muzika. Tad je bila popularna emisija City, gde su gostovali pevači i pevali. Nije kao da mu je to bilo zanimljivo, ali od 6 7 programa, jedino tu nije bilo dosadne politike, reklama i glupih filmova.
Čuo je vrata. Trznuo se, ali se i umirio. Mora da je deda, pomislio je ... i jeste.
Deda koji je živeo preko bašte, došao je da ga obiđe, nije se puno zadržavao. Kako je ušao, osetio se na dim. 
Prostorija se uvek malo osećala na dim, ali on je navikao na taj miris, deda kad je ušao, on se još više osetio. Nije se dugo zadržavao. Pozdravili su se rukujući se na dedinu inicijativu, kao dva gospodina. Njegova mala tanka mršava ručica i dedina krupna i snažna. Oduvek je bio mršav, oduvek je imao vaške, nekad više nekad manje. Te boljke je vukao otkad je znao za sebe.
Dok je gledao TV, razmišljao je o školi i šta ga čeka. Kontrolni iz fizike, istoriju će možda pitati ... Učio je ponavljao, ali nije siguran. ne može da se koncentriše, jer pored težine predmeta i lekcija, mora da trpi svoje 'drugare' koji malo malo budu neprijatni prema njemu. Posebno Boris, koji kao da jedva čeka da se on izdvoji po bilo čemu, da bi ga mučio i ponižavao pred svima. 
Ubrzo je došlo vreme za spremanje u školu.
Stavio je debelo drvo i zatvorio cug na šporetu, TV je ostavio ga radi, prebacio na Studio B da vidi koliko sati ima. 
Otišao je u drugu sobu i uzeo stvari. Nevoljno se oblačio. Duboko je uzdahnuo kad bi obukao duks. Torba je spremna još kad je završio domaći. Trebalo je možda još malo istoriju da pročita, ali zna dovoljno za 3 ili 4. Dosta je to.
Ugasio je TV, obukao jaknu i uzeo zelenu drvenu boju. 

Dok dana je bila zelena boja, mada može bilo koja ... 

Na zidu iznad TV-a, u samom ćošku zida, povukao je jednu malu liniju. Isto je to uradio iza vrata, na tom istom zidu, na drugom kraju. Te linije su bile skoro nevidljive, ali on ih je video.
To je bio njegov način da se oprosti od svog utočišta, od svog toplog doma koji je njegova majka udesila da bude toplo za njega. Ostavlja to sve i odlazi među zverine, među onaj divlji svet koji nema ni trunke topline koju ima i delić njegove kuće, njegova mama ili tata.
Kad bi došao kući, ponekad bi docrtao još jednu liniju, da poništi te prve linije koje je nacrtao u strahu i muci. Ostavljao je te male tačke, te male linije, da kad se vrati i pogleda u njih sebi kaže preživeo si, iako si u velikom strahu ostavljao te crtice, preživeo si, sad si opet svojoj kući, sad su tu i mama i tata i sve je u redu.
Radiš svoj domaći i uživaš u satima bezbrižnosti dok se dan privodi kraju. A o svemu lošem, Milan će misliti kad sutra, kako se bude približavalo vreme za ponovni odlazak u školu.