27.
Starija od mene.
A i dalje mlada. U meni je videla ono što želi. Ono što zaslužuje. Onu životnu energiju koja je čini živom. Osmeh koji mi daruje, jer sam razlog tog osmeha. Stisak ruke, jer sam razlog tog stiska. Razlog što je ta ruka oznojana od nervoze, jer je greh, a želi me. Hodala je Bulevarom, tu smo se sretali. Koračali smo, laganim pokretima, poput plesa, a komad zemlje nam se smešio kad nasmejani stanemo na njega.
Sa njom, bezlične stvari dobiju smisao. Crveni kiosk više nije samo crveni kiosk, postaje onaj naš crveni kiosk, pored koga smo svaki put prolazili zajedno. Stubovi okolnih zgrada, bili su topliji, bili su naši. Sve što vidim, osetim, doživim sa njom, postaje lepše, toplije ... naše.
Bilo mi je lepo, i njoj je. Ali ona je razumela, a ja nisam.
Udaljila se. Lomio je nemir. Nije smela svojima da kaže, toliko je zavisila od njih. Iz mog ugla nije, ali iz njenog jeste. Zar da raskida vezu od tri godine, sa ostvarenim čovekom, zarad nekog klinca kojeg je upoznala preko interneta? To ne dolazi u obzir!
Gubio sam je kao da sam je imao. Mesecima kasnije sam dolazio na isto mesto našeg sastanka. Svestan sam bio, da sve ono naše što smo doživljavali, sad je protiv mene. Ali nije me briga... želim je videti i to je najjača želja koja me pokreće. Ništa drugo nije važno. Ona jeste.
Nedelje, meseci, očajanje. Nema je. Njena kuća nije dolazila u obzir.
Raspad, propast.
Preispitivanje. Gde sam pogrešio? Jesam li uradio nešto pogrešno? Idem da je vidim. Pojaviće se.
Još koji mesec, još koja nedelja. Nade više nije bilo. Razmišljao sam da joj odem na kuću i predstavim se kao nekakav trgovački putnik koji nešto prodaje. Samo da je vidim. Milion teorija ... u toj pustoj ulici bez nje. Sa kiselim osmehom, pozdravljao sam u sebi svaki stub koji je nekad bio naš. Prelazio sam ulicu, da ne prođem pored tog kioska, koji je sad bio toliko crven, da se mogao uočiti sa bilo kog dela Bulevara. Gledam ljude koji mi idu u susret... jesu li to oni naši ljudi, koji su nas gledali? S kojima smo se mimoilazili? Jesu li to oni ljudi koje smo čekali da prođu, da iza njhovih leđa konačno uđemo u mračni haustor i ljubimo se kao da je poslednji put.
Nikad je više video nisam. Bulevar je uspomena na nju. I dalje znam mesta gde sam je čekao, kuda smo išli. Ne boli. Utrnulo je sve što je razdaralo srce i dušu, dok je razum tražio logično rešenje gde bi mogla biti. Nikad se više nisam ni zaljubio tako. Tako se samo jednom čovek zaljubi. Tako ... bez razuma, bez trunke razmišljanja. Mora li tako?
Mora. Da ... da bi se cenio razum, mora se proći i pakao i raj njegovog odsustva. Jedino tako se ceni razum. Razumevanje.
Da razumem, ono što je ona ... a nisam ja.
